Vazda na visini. Majstor za visoke radio-frekvencije i iznenadne vazdušne turbulencije. Jednostavno, Zoran Modli, radio-legenda, pilot i instruktor letenja.

Za mlađe naraštaje informacija: to je onaj "Modli, što program vodli". I na radio-aparatu pita: "'Gde ste bile, gde ste išle', a one odgovaraju: 'u supermarketu Centroproma da kupimo viršle'".

Mirisale su njegove viršle na najbolji srpski senf, slađi od onog iz Dižona, a onda mu je kerozin "pomutio" ukus. Od radio-voditelja prešaltovao se u pilote.

Bio je jedan od prvih di-džejeva u bivšoj nam Jugoslaviji, prvi je promovisao "Partibrejkerse", "Ekatarinu Veliku", "Lake pingvine"... Vodio je radio-emisiju dok je pilotirao, uključivao sagovornike iznad njihovih kuća...

Izdao je i ploču "Zoran Modli i leteća diskoteka". Sa Borom Đorđevićem, početkom 1975. godine, osnovao je grupu "Hajduk Stanko i jataci", u kojoj je bio pevač sa dva singla: "Na putu za Stambol" i "Anđelija, čuvaj se Turaka".

SVE MI JE PRI RUCI MODLI kaže da mu se ostvario san da je, po staroj dobroj poslovici, najzad uspeo da ponese sve svoje sa sobom.
- Oduvek mi je želja bila da sve što mi u životu treba (ne računajući kadu, krevet i frižider) imam uvek uz sebe. Danas je to apsolutno moguće. Već sada u torbi, ne većoj od akt-tašne, imam moćan prenosni računar, radio-studio, video-montažu, foto-aparat, mini DVD kameru, neopisivo veliku biblioteku muzike, filmova i knjiga, internet-vezu, telefon... Dakle, uopšte ne moram da budem kod kuće da bih se svuda osećao kao kod kuće.

Kaže da nikada nije imao pevačkih ambicija i objašnjava zašto je postao disk-džokej:

- Zato što bih voleo da pevam, a nemam sluha, voleo bih da igram, a ne umem, voleo bih da sviram, a ne znam da sviram nijedan instrument. I šta mi je drugo preostalo nego da budem disk-džokej.

Vraćamo se u Zemun, gde njegova priča počinje. Upozorava nas da se vežemo jer polećemo.

Objašnjava nam da je počeo kao voditelj školske razglasne stanice u Zemunskoj gimnaziji. Povremeno se pojavljivao i na pravom radiju u emisiji legendarnog Nikole Karaklajića "Sastanak u 9 i 5". Bila je to prva domaća pop emisija u istoriji, u kojoj je Karaklajić dovodio pred mikrofone srednjoškolce koji su želeli i imali šta da kažu o pop muzici tog vremena.

To iskustvo iz velikog radija učinilo je da on i David Albahari postanu prve zvezde na razglasu Zemunske gimnazije. Uglavnom, sredom uveče, u prepunoj školskoj sali puštali su, što sa ploča, što sa magnetofonskih traka, hitove koji su se vrteli na Radio Luksemburgu.

David je kasnije otišao u književnike, a Zoran je počeo da stiče prvo novinarsko iskustvo u „Zemunskim novinama“, a kasnije i u "Politici ekspres".

Kasnije se "popeo" na vrh zgrade "Borbe", gde je početkom sedamdesetih emitovan program Studija B, a potom se obreo i u „Beogradu 202“, gde je pokrenuo čuvenu emisiju "Ventilator". Upravo u toj emisiji prvi put su pušteni demo-snimci nekih danas veoma popularnih bendova.

GLUMAC Zbog karakteristične boje glasa, u nekoliko domaćih filmova tokom osamdesetih pojavio se isključivo njegov glas. Reč je o filmovima: "Halo, taksi", "Tesna koža" i "Šećerna vodica".

- Tadašnji radio-programi bili su puni mejnstrima i nekakvih top-hitova, ali niko nije vrteo snimke koje nije do tada čuo - kaže nam Modli.

- Kao radijski di-džej obilazio sam izdavačke kuće, onda sam sa urednicima pričao o muzici koju objavljuju i oni su vrlo često otvarali svoje ladice u kojima su stajale razne trake. A ja sam ih pitao: a šta je ovo? Oni su mi onda objašnjavali da su to demo-snimci bendova, pevača i pevačica koji žele da izdaju ploču, ali, naravno, niko nije imao vremena ili nije želeo da ih presluša. Ja sam, naravno, imao vremena, preslušao ih i promovisao neke od najaktuelnijih domaćih sastava.

U svim tim motanjima i premotavanjima svog svakodnevnog voditeljskog posla, na red je došla i avijacija. Kaže nam da u životu malo šta planiramo, da se sve događa spontano, pa tako i avijacija. Upozorava da sa tim nema nikakve veze što je njegov otac bio konstruktor aviona i pilot, jer je odrastao bez njega, pa otud nije imao nikakav pravi izvor informacija.

Kao i svakog dečaka zagledanog u visine, zanimali su ga avioni, ali nikad nije mislio da će biti pilot. Ali, kada se jednog dana pojavio oglas u novinama da se raspisuje konkurs za pilota, on se javio i rešio da pokuša.

Prošao je sve što je trebalo na tom početnom testu i počeo da leti. Najpre je dobio dozvolu sportskog pilota, dok nije završio kao pilot na velikim avionima.

A onda je spojio dve profesije. Odlučio je da uradi nešto što je malo kome padalo na pamet. Vodio je radio-emisiju dok je pilotirao avionom.

Priseća se da je odlučio da napravi eksperiment u kome će biti i pilot i voditelj. I mikrofon i palica. U program je uključivao razne sagovornike iznad čijih je kuća u tom trenutku leteo. Bili su to, između ostalih, Momo Kapor, Đorđe Marjanović, Bora Đorđević i mnogi drugi. Nije računao da će mu se emisija otegnuti, pa je ostao samo na par litara kerozina u avionu i brzo je sleteo.

Impresivnu pilotsku karijeru začinio je pilotiranjem u "Princ Avijacija" i nastavio sa pisanjem knjiga. Čitaocima se posebno dopala knjiga "Profesija stjuardesa". Objašnjava da većina njegovih mačo kolega zaboravlja da su stjuardese, između ostalog, nečije devojke, supruge i kćeri, ali pre svega profesionalci. Poslovično tabloidan odnos prema stjuardesama naterao ga je da podseti da ih kompanije ne zapošljavaju zato da bi bile kelnerice u avionu, već zato što vam spasu život kad stvari krenu naopako. Nisu one "leteći sisari", već "anđeli čuvari".

Podvlačeći crtu ispod svoje pilotske karijere kazuje da je kao instruktor letenja, najpre na sportskim aerodromima, zatim u Pilotskoj akademiji JAT-a u Vršcu, iškolovao na desetine naših i stranih pilota. Mnogi od njih odavno su kapetani JAT-a, ali i drugih kompanija širom sveta. Skoro dvadeset godina je leteo u JAT-u, a najviše vremena proveo na nikad prežaljenom "boingu 727", nad kojim lamentira kad god mu se za to pruži prilika.

Trenutno je vlasnik dragocene flote sastavljene od jedne divne supruge, dvoje isto takve dece, troje maštovitih unuka, četiri decenije pilotskog staža, pet dobrih prijatelja i šest knjiga. Kaže da ne pije i da između dve cigarete nikada ne puši. Sve zna o plivanju i ništa o fudbalu. U stvarnosti živi u Beogradu, a u mislima u svim onim gradovima na čije je aerodrome sletao.