PARIZ

OD STALNOG DOPISNIKA


KADA se sa šljunkovitih staza Luksemburškog parka prošaranih zgaženim suvim lišćem, između očešljanih aleja s cvetovima jesenjih boja, skrene udesno, put ubrzo, posle stotinak koraka sam dovede do vrata stana Ljubinke Jovanović, žive legende srpskog slikarstva. Prevalila je 91. godinu, a razborita je, neumornog sećanja, u stvaralačkom i intelektualnom pogonu.

Sto stepenika vodi do njenog stana na petom spratu visokih plafona. Bez lifta. Još dvanaest prečaga na strmim merdevinama svakoga dana treba prevaliti do ateljea u krovu zgrade.

- Dnevno se i po dvadeset puta popnem i siđem do ateljea i nazad - kaže Ljubinka u razgovoru za "Novosti".

U tome, u tom večitom kretanju, i stalnom okruženju stvorenog, željenog, virtuelnog slikarskog sveta, verovatno se i krije tajna njene dugovečnosti. Nije onda ništa čudno što je nedavno pobedila i najtežu bolest.

- Imala sam sreću da uvek budem zaštićena - otkriva nam, možda, pravi razlog svog trajanja.

- Prvo su me štitili roditelji, a onda moj muž, Bata Mihailović. Sad me štite prijatelji. Možda to i nije dobro, to sklanjanje od surove realnosti koja stalno vreba spolja, ali takav moj život je, ipak, imao smisla.

DECA ZNAJU TAJNU GODINE joj je ne smetaju da radi punom parom.
- Započela sam puno slika, pa bih htela da ih završim. Ali slikanje ne može da se kontroliše. Slika ide svojim tokom. Bata je govorio da mora odjedanput da izađe. Dečji crteži su najčistiji slikarski izraz. Ali ja ne stajem dok ne budem zadovoljna. Sad mi, u ovim godinama, detalji baš ne idu od ruke. Ostaviću ovako, pa šta bude!

Pogled seže u daleku 1928. godinu.

- Sedela sam u drugoj klupi. Prvi razred. Meni šest godina. Devojčica ispred mene greši dok čita. Učiteljica traži od ove do nje da joj drži ruke i počne da je šamara. Kakav je to svet? Nisam mogla sebi da dođem. A kod kuće, sve najlepše. Imala sam retku privilegiju da mi otac bude fin, pažljiv, dobar. Majka bi sve učinila za mene. Nikada nisam čula da neko u mojoj porodici kaže nešto loše protiv mojih prijatelja. Svi koji su dolazili za njih su bili najbolji. Svima su verovali - odmotava Ljubinka crno-beli film pun nestvarnih životnih boja.

Shvatila je, kasnije, da je to bilo lepo, ali ne možda i toliko korisno.

- Paralisala bih se uvek u životu kad bih videla nepravdu. Dođe, tako, jednom, skulptor Vida Jocić u Pariz. Izlagala je svoju monumentalnu kompoziciju skulptura "Apel za mir" sa zastrašujućim telima iz Aušvica u kom je bila zatočena. Donese ona posle izložbe te skulpture u moj tadašnji veliki atelje u Medonu. I, počne da mi priča o logoru. A ja - zanemela. O mnogo čemu čak ni tad nisam imala pojma. Jedino što od mene nisu mogli da sakriju bilo je bombardovanje. Sve je u prividnom redu, mama kuva i samo, tu i tamo, proda neki veš iz ormana - priseća se Ljubinka.

Onda je zaštitnik postao Bata.

- Trebalo je slikati samo vedre i jake radnike, pa smo bežali tamo-amo. Bili smo u Zadru. Mi, devojke, kod jedne italijanske porodice, oni, momci, u nekoj napuštenoj kući, u kojoj smo svi preko dana slikali. Meni se tih dana udvarao Mića Popović. Ma kakvi! Posle mi se moja drugarica Vera Božičković poveri da je u njega zaljubljena. E, baš dobro! Batu, tad, nisam praktično ni viđala. Samo kad na njega dođe red da se pobrine za ručak, najednom stignu porculanski tanjiri i na njima prava riblja gozba. Neke Italijanke, koje su se stalno muvale oko njega, spreme, pa donesu - otkriva Jovanovićeva tajne Zadarske grupe.

Po povratku u Beograd, Bata rešio da skoli Ljubinku.

- Trebalo je opet da putujemo u Rijeku, a on, ni pet, ni šest, pita što se ja ne bih udala za njega, da ne lutam sama po svetu. Tako, niotkud. To mu je bilo jedino udvaranje! Odbijem ja njega, a on pravo kod moje majke. Bio joj je simpatičan. Traži da me nagovori. I nagovoriše me. Bio je tad, čak, i oženjen. Upoznala sam se s njegovom prvom suprugom, bila je vrlo fina. Odmah mu je dala razvod. Venčali smo se u pravoslavnoj crkvi u Rijeci, a fotografiju sam poslala roditeljima. Nije to tad ličilo ni na šta. Išli smo kobajagi da se venčamo, a spavali zajedno s ostalima, u istoj sobi. Posle sam ja nastavila da živim kod svojih roditelja, sve dok Bata nije dobio atelje u kupoli Akademije nauka.

Ali nije se pokajala.

- Bata me je celog života štitio. Malo je i cvikao od mene. Kad bi ga neko i izveo iz takta, preda mnom bi se umirio. Imao je u sebi nežnost, jaku osetljivost. Patio bi zajedno s drugima. Od prvog dana je bio ljubazan. I stalno me je podržavao u onome što radim. Verovao je u mene. I danas, dok slikam, svaki dan pomislim, kad Bata bude video, šta će da mi kaže. Stalno je bio negde odsutan, pa svaki čas mislim da će da se vrati. Nemam osećaj da je ovoga puta sve definitivno.