NIKO na svetu ne zna da napravi opanak kao majstori u Srbiji. Zato su i odlučili da tehniku izrade najpoznatije srpske „cipele“ kandiduju za Uneskovu listu nematerijalnog nasleđa. Da bi ovaj proizvod stao rame uz rame sa najprestižnijim nacionalnim obeležjima drugih zemalja, potrebno je mnogo truda, ali i rešavanje brojnih problema zanatlija.

Dejan Milosavljević, predsednik Nacionalne asocijacije za stare i umetničke zanate i domaću radinost, koji je doprineo da se opančari iz cele Srbije u četvrtak okupe i udruže u selu Rakovica nadomak Beograda, tvrdi da nijedan narod ne pravi ovakvu obuću.

- Dosta sam putovao i gledao šta ljudi rade, ali naša tehnika sa premetom i prepletom je jedinstvena, kao i „kljun“, odnosno „šiljkan“ na vrhu - pokazuje nam Milosavljević na opanku koji je sam napravio, iako se ovim zanatom bavi iz hobija. - Šveđani imaju nešto slično, ali ne koriste štavljenu kožu, pa na njihovoj obući ima i krzna.

Upravo ta koža od koje se prave primerci koji se mogu kupiti samo u Srbiji, zadaje najviše problema opančarima.

- Od kada je privatizovana fabrika u Rumi, mi više nemamo gde da kupimo materijal za rad - žali se opančar Zlatimir Radojković. - Firma je prodata „Gučiju“, a čuli smo da mašine koje su se koristile za štavljenje kože sada stoje napolju i propadaju. Mi ne proizvodimo veliku količinu, nismo neki veliki kupci kože, pa i razumem da firma nema od nas velike koristi, ali država bi trebalo da se postara da ovaj problem reši, ako smatra da je opančarstvo deo kulturne baštine ovog naroda. Sirovina može da se uveze iz inostranstva, ali imamo dva problema: ili je kvalitet „nula“ ili je materijal izuzetno skup.

Tračak nade da će ovaj zanat preživeti uprkos teškim vremenima i novim tehnologijama uliva i saznanje da u našoj zemlji postoje dečaci kao što je Miloš Petrović iz Brajkovca kod Lazarevca. Njega je deda Milovan, iskusni majstor, koji skromno kaže da je za četiri decenije rada napravio samo 2.000 opanaka, podučio ovom zanatu.

Dok namešta šajkaču, priča nam da na stotine devojaka i mladića u kulturno-umetničkim društvima u našoj zemlji i inostranstvu igra u njegovim opancima.

- Samo u mom selu je ranije bilo pet opančara, a sada ih u celoj Srbiji nema više od 20 - seća se deda Milovan. - Moja deca nisu htela da nastave tradiciju, ali je unuk zavoleo opančarstvo i dobar je šegrt, iako ima samo 11 godina. Puno mi je srce. Samo da doživim da me nasledi.


OPANČARKA IZ BANATA

OPANČARSTVO važi za muški zanat, ali u svom esnafu kolege u Srbiji imaju i jednu damu. Mirna Rackov iz Kikinde je sasvim slučajno počela da se bavi ovim poslom. - Radila sam u fabrici koja je proizvodila običnu obuću, a imali smo porudžbinu za opanke - priča vlasnica radnje „Maca papučarica“.

- Uzela sam jedan opanak i rašila ga i tako sam se zainteresovala za ručnu izradu. Posle sam pokrenula svoj posao i sada proizvodim 25 vrsta opanaka i sama sam svoj gazda.