Zadužbinari davali prema dubini džepa

NIJE sramota obogatiti se, sramota je umreti bogat. U poslednje vreme predsednik države sve češće koristi priliku da pozove srpske tajkune da deo svog bogatstva podele sa onima kojima je pomoć najpotrebnija. Za razliku od, recimo, ruskog predsednika Putina koji je svojim oligarsima decidirano "podelio zadatke", Nikolić aludira na savest i pokušava da u njima probudi uspavano dobročinstvo.

Zadužbinarstvo u prvom redu služi humanim, kulturnim i prosvetnim ciljevima i akt je slobodne volje. Može li se, dakle, apelima, ostaviti dobro koje će dobru služiti?

- Mnoga umetnička dela, zbirke umetnina i kulturne ustanove u Srbiji duguju svoj nastanak zadužbinarskom duhu - kaže za "Novosti" dr Marija Aleksić. - Reč je o individualnoj inicijativi da se učini nešto korisno za buduća pokolenja.

Od utemeljenja Studenice i Hilandara (kraj 12. veka), koji su prve velike srpske zadužbine, preko brojnih drugih zadužbina dinastije Nemanjića (Žiča, Mileševa, Sopoćani), do zadužbina koje danas funkcionišu (Kolarčeva, Vukova, Andrićeva, Dositejeva, Miloša Crnjanskog, Zadužbina "Andrejević"...), osnivači zadužbina - iako su poticali iz različitih profesija i zauzimali raznorodne pozicije u društvu - motivisani su prvenstveno željom da materijalnom potporom podstaknu duhovni i kulturni napredak naroda i društva kome su pripadali.

- Takva pregnuća počivaju na čvrstoj veri, i grade veru još čvršću - kaže dr Aleksić.

Zadužbinari, donatori i mecene nisu uvek bili i najbogatiji a zadužbinar, kako tvrdi naš sagovornik, ne polazi isključivo od ličnih potreba mada ga one pokreću.

- Rešenost da se nešto od svoje imovine ostavi drugima u skladu je sa univerzalnim moralnim zakonima - kaže Aleksićeva. - Razlozi za dobročinstvo mogu biti očuvanje od zaborava posle smrti, svest o pripadnosti određenoj zajednici, želja za nesebičnim vraćanjem stečenog u korist napretka društva. Ima i danas primera pojedinaca koji žele da svoj imetak zaveštaju potomstvu zarad nekog cilja. Takva ambicija nije u suprotnosti sa autentičnim funkcijama kulture.

Među zadužbinarima malo je bilo intelektualaca. To su uglavnom polupismeni ljudi, ponikli iz naroda, koji su ličnim radom stekli bogatstvo. I svi su oni umeli da cene značaj kulture za razvoj svog naroda. Zato i ne čudi što su najveći broj dobrotvora imale Srpska akademija nauka i umetnosti i Univerzitet u Beogradu, koji je između dva svetska rata bio najbogatiji univerzitet u Evropi.

Na listi znamenitih zadužbinara nižu se imena: kapetana Miše Anastasijevića, Nikole Ćupića, Velimira Mihaila Teodorovića, Milana Kujundžića Aberdara, Mihaila Pupina, Nikole Spasića, Luke Ćelovića Trebinjca, Nikole Kikija, Sime Andrejevića Igumanova, dr Nikole Krstića, Vladimira Matvejevića, Alekse Krsmanovića, Bogdana Dunđerskog, Vlajka Kalenića, braće Kamenka i Pavla Jovanovića, Ilije Milosavljevića Kolarca. Svako od njih davao je prema dubini svog džepa.

Posle gotovo pola veka potiskivanja i zatišja u Srbiji je krajem 20. veka oživeo duh zadužbinarstva, pa je u Ministarstvu kulture evidentirano 36 zadužbina, 13 fondacija i 286 fondova. Ako već nemaju kuće i zgrade, pojedini Srbi ostave ono što imaju - deo nameštaja, umetničke slike, ćilime, novac...

Primetno je porastao i broj Beograđana koji su zaveštali svoju imovinu Beogradskom univerzitetu. Većina želi da ostane anonimna.

Zahvaljujući mnogobrojnim zadužbinama koje su joj ostavljene na upravljanje i crkvena opština Srpske pravoslavne crkve u Vršcu pomaže siromašnim studentima. Jedan od najpoznatijih zadužbinara je Đoka Sterija Popović, brat Jovana Sterije Popovića. Njegov testament crkva je ožitvorila pre šest godina. Samo od izdavanja mnogobrojnih zadužbina Crkvena opština godišnje stipendira oko trideset studenata.

Na listi novih zadužbinara je i profesor Pravnog fakulteta Mirko Vasiljević iz čijeg fonda se izdvaja novac za pomoć socijalno ugroženim i najboljim studentima. Medicinski fakultet u Novom Sadu dodeljuje stipendije najboljim studentima iz fonda "Slađana Đorđević".

DAVANJE POKOLENJIMA ZA DUŠU

ZADUŽBINARSTVO je srpska reč koja se prvobitno izgovarala zadušje, što je značilo - za dušu. Samo u Beogradu je evidentirano četrnaest "zadušja".

Leposava i Drago V. Todić poklonili su zgradu u Filipa Kljajića 42, Ljubica Zdravković u Sinđelićevoj 26, Gliša i Marija Rakić u Bežanijskoj 58 i Oračkoj 53. Od Olge i Milana Panića "zadušje" je ostalo u Dalmatinskoj 95. Luka Ćelović Trebinjac ostavio je zgrade u Kraljevića Marka 1, Gavrila Principa 14-16, Zagrebačkoj 3-9 i Karađorđevoj 65.

Dr Živan Gašić poklonio je zdanje u Srpskih vladara 56, od Milana Stevanovića Smederevca ostalo je zdanje na Terazijama 39, dok je Vlajko Kalenić zaveštao zgradu u Svetogorskoj 12. Milivoje Jovanović i Luka Ćelović ostavili su rodu zdanje na Andrićevom vencu 12, a Veselin Lučić u Đorđa Jovanovića 5 i na Gundulićevom vencu 39. Od Đoke Vlajkovića ostala je zgrada u istoimenoj ulici na broju 5, a od Magdalene Vidaković u Gospodar Jevremovoj 55.

Sutra: Zadužbine zadužbinarima