Raška: Drevne tapije u kamenu

SRBIJA zaboravlja svoju kolevku, stari Ras, koji na visokim bregovima i pod šumskim senkama čuva drevne tapije i svedočanstva o starim Srbima koji su i mnogo vekova kasnije, u zemljama izgnanstva na Zapadu, nazivani Rascijanima, Rašanima i Racima. Od Petrove crkve, prve srpske episkopije i saborišta nad starim gradom Rasom (kasnije zvanim Šeher-Ras i Novi Pazar), sve do Pomorja ostavili su Rašani belege uklesane u kamen spomenika i crkvica za koje danas malo ko i zna.

Poslednji stanovnici zaboravljenih srpskih sela duž puta od Novog Pazara prema Sjenici koriste monumentalne nadgrobne spomenike iz doba Nemanjića za popločavanje kaljavih puteva koji ni u 21. veku nisu posuti čak ni najprostijim tucanikom. Zato je sve manje Srba u Rasu.

Ona je jedan od retkih arheologa koji istražuje i popisuje najstarije srpske spomenike u Rasu i povela nas je u obilazak druma kroz dolinu Ljudske reke, oivičene s jedne strane Golijom, a s druge Pešterom. Tu, na današnju trasu puta Novi Pazar - Sjenica, u antici i srednjem veku su se kao pritoke ulivali živi karavanski pravci iz Skadra, Dubrovnika i Bosne.

Dragica Aleksić Premović pokazuje nam brežuljke na visijama duž puta koje zna poimence i nabraja tvrđave i naselja koja su tu živela od preistorije do srednjeg veka. Danas njihove ostatke skrivaju šume, ali ni one ne mogu da ih zaštite od divljih kopača sa detektorima.

- Nedavno su uništili još jedno srpsko srednjovekovno groblje, polomili spomenike i razbacali kosti koje su mirno počivale gotovo hiljadu godina. Baštinu uništavaju i primitivci s mnogo para koji građevinskim mašinama prosto pregaze lokalitete. Evo ovde je uništeno nalazište iz doba vinčanske kulture - pokazuje naučnica na parking ispred drečave zgradurine, jedne od mnogih sličnih koje su nanizane kilometrima duž puta od Novog Pazara.

Srpska imanja u ravnici kraj reke uglavnom su rasprodana i na njima su tragovi Rasa prebrisani. Baštinu ponovo čuvaju planinska sela koja tavore u bedi i izolaciji.

Jedno od mesta gde se jasno vidi neprekidni niz belega od Nemanjića do današnjih dana su Štitari, nekada veliko selo na južnim padinama Golije. Kraj Štitarskog potoka i danas je vidljiv put, za koji je zapisano da je bio krak Dubrovačkog druma koji je vodio u Deževsku dolinu, gde su bili dvorovi Nemanjića. Štitarci su 1941. odbili albansko-muslimanske baliste koji su palili srpska podgolijska sela. Danas selo Štitari ima samo nekoliko desetina stanovnika u poodmaklim godinama.

Na lokalnom groblju, gde se završava makadamski put, zatekli smo nekoliko mladih ljudi koji su palili sveće kraj modernog crnog mermernog spoemnika. Nekoliko metara od njega beli se spomenik iz 30-ih godna prošlog veka veoma nalik na srednjovekovna obeležja iz doba Nemanjića. Nedaleko su i stari masivni krstovi iz 18. veka, isti kao obeležja kraj drevne Petrove crkve. U obližnjem šumarku nižu se kao vremeplov belezi od 17. do 13. veka.

- Obavestila sam crkvene vlasti da bi trebalo da se ograde i da se uredi ovaj prostor jer je reč o veoma staroj srpskoj nekropoli - kaže Premović Aleksićeva, skidajući nežno mahovinu s krstova, lica i ukrasa uklesanih u kamen. - Mi smo s ono malo para koje je država dala istraživali i čistili ove neverovatne spomenike, ali rastinje ih je ponovo pokrilo. Na nekim spomenicima još su čitljivi zapisi. Velika je šteta što Srbija nije svesna tih poruka koje su čitljive i danas.

Naučnica nam objašnjava da i staro i novo groblje prate najdrevniju slovensku tradiciju da se pokojnici sahranjuju oko vrha brega gde je najsvetije mesto.

- Ovde je to Hram Svetog Nikole, jedna od desetina sličnih crkava podignutih posle obnove Pećke patrijaršije u 17. veku. To je bila naša mala renesansa izvedena u najtežim uslovima. Spolja gledano, to su male kamene građevine, ali o veštini i ljubavi uloženoj u njih govori lepota ukrasa kakve su raskošne arkade na ovoj crkvi, koje bi pristajale i vladarskoj zadužbini i živopis - priča Dragica Premović Aleksić, dok nastavljamo pešačenje ka zaboravljenoj svetinji na jednom od obližnjih šumovitih bregova.

Posle mučnog provlačenja kroz čestar izbili smo na vrh s koga puca pogled na okolinu. Svuda uokolo leže čudni drevni spomenici i ostaci zidina, a na centralnom mestu još uvek uspravan stajao je glatko otesani stub časne trpeze.

- Ovo su ostaci veoma stare crkve i groblje iz 12. ili 13. veka. Spomenici su različiti, od najstarijih položenih ploča, preko „slemenjaka“ koji lične na krov na dve vode, do uspravnih krstova i ploča s urezanim likovima. Nažalost, divlji kopači su pronašli i ovo mesto i ostavili haos za sobom - ogorčena je Premović Aleksićeva.

U dolinu smo se spuštali putem koji je kod prvih seoskih kuća bio popločan starim nadgrobnim pločama.

- Ljudi ne znaju šta rade, ali nije im ni zameriti, jer je ovde veoma teško živeti. Stari spomenici su i ranije korišćeni kao građevinski materijal - kaže naša sagovornica, zagledajući da li je na masivnoj ploči ostao neki zapis.

Ona podseća na staru legendu da su Turci, posle obnove Pećke patrijaršije, dozvolili gradnju crkava pod uslovom da se podignu na nepristupačnom mestu, da budu male i da se sazidaju za dan i noć.

- Zato su, po legendi, kao građevinski materijal korišćeni nadgrobni spomenici iz nemanjićke epohe. To je naročito uočljivo u Crkvi Svetog Dimitrija u Janačkom polju. Međutim, baš to uzidavanje starih spomenika omogućilo je da ta svedočanstva o kontinuitetu Srba u Rasu ostanu očuvana do današnjih dana - kaže Dragica Premović Aleksić.

Put raške baštine odveo nas je iz rečne doline pod samu strehu strehu pešterske visoravni, na oko 1.200 metara nadmorske visine. Uz makadamski put u nižem delu podignute su nove kuće iskićene satelitskim antenama ispred kojih su vozila stranih registracija. Što je nadmorska visina veća, više je i starih, opustelih srpskih kuća.

- U poslednjem srpskom selu Živalići, ispod same Pešterske visoravni, žive su, valjda, još samo dve kuće. Tu se na najvišoj koti nalazi veoma mala crkva - Svetog Lazara. Prema zapisu na crkvi, izgrađena je i živopisana dvadestih godina 17. veka. Do nje vodi drum nasut tucanikom koji se automobilom ide brzinom pešaka - objašnjava naša sagovornica.

Ipak, još uvek neko dolazi u mali hram čije zidove krase mnoštvo likova svetitelja, obaveznih svetih ratnika Đorđa i Dimitrija, cara Konstantina i carice Jelene, dok iz oltara kao žive gledaju tamne, duboke i tužne oči Bogorodice. Sa plafona nas posmatra lik Isusa potamneo od starosti. Na carskim dverima okačeni su izvezeni peškiri i pletene vunene čarape koje je neko iz zahvalnosti ostavio.

- Dobro je dok još ima nekog da dođe i obiđe rašku baštinu. Zaborav je opasniji od svega. Dok se sećamo, dotle ćemo i trajati - kaže Dragica Premović Aleksić.