JELEČ, najtajanstveniji srpski srednjovekovni grad, podignut je na izuzetno nepristupačnoj visokoj hridi „zlatne planine“ Rogozne. On se pominje kao jedan od prestonih gradova i letnjikovac kralja Dragutina Nemanjića. Zvanično to nije potvrđeno, jer država još nije našla za shodno da ovaj izuzetan spomenik ni zaštiti, niti da ga arheološki ispita. Zato ga divlji kopači besomučno prekopavaju, o čemu svedoči gomila rupa na ostacima luksuznih građevina i potkopane zidine i kule, koje se na nekim mestima još uvek dižu iznad 10 metara visine.

Novopazarska turistička organizacija je zainteresovana da Jeleč uvrsti u turističku ponudu. Uslov za to je asfaltiranje i proširenje puta koji izgleda slično srednjovekovnim.

Isti, većim delom blatnjavi drum, na kome ne mogu da se mimoiđu dva vola, vodi i do poslednjih raštrkanih srpskih sela u planinskom bespuću Rogozne. Skretanje sa pravca Novi Pazar - Ribarići na put za Žunjeviće, Vojkoviće, Batke i nemanjićki Jeleč nije obeležen nikakvim putokazom. Štaviše, isključenje je gotovo neprimetno jer je put „opkoračila“ ogromna drečava zelena zgradurina, budući privatni tržni centar! Asfalta ima samo do poslednjih kičastih hacijendi novopazarskih bogataša, a zatim počinje uspon od desetak kilometara šumskog puta do poslednjeg sela pod moćnim Jeleč-gradom, koji je nekada čuvao transporte srpskog zlata i srebra.

- Za vreme vladavine Dragutinovog oca, kralja Uroša Prvog, zahvaljujući naglom razvoju rudarstva mogućnosti Srbije naglo su porasle. Jeleč, koji se nalazi na 5-6 sati hoda od Rasa, a na 10-12 sati hoda od Zvečana, verovatno je zajedno sa gradom iznad Zubinog Potoka i Klopotnikom osiguravao put Zvečan-Ras, a pored toga služio je i kao zaštitnik grad Brnjacima, od kojih je udaljen oko tri sata hoda. Uprkos značaju, grad nije arheološki istražen, pa je ostao manje poznat nego drugi srpski srednjovekovni gradovi - kaže arheolog Dragica Premović Aleksić, direktor „Muzeja Ras“ u Novom Pazaru.

Ona nas je upozorila da po jesenjoj kiši samo ludo odvažni kreću putničkim vozilom ka nekadašnjoj nemanjićkoj tvrđavi, gde se i leti ide terencima i kamionima. Ipak, ekipa „Novosti“ se probila do srpskih sela pod Jelečom, prelazeći desetak kilometara uskog, strmog i vijugavog puta za oko dva sata. Stigli smo do poslednjih Srba sa Rogozne, koji su veoma ponosni na svoj Jeleč koji se diže iznad oblaka, doslovno. Dok su se gusti pramenovi magle vukli iz starih bukovih šuma, kruništa starih kula su bdela iznad njih.

- Grad Jeleč podignut je na ostacima ugašenog vulkana, na nadmorskoj visini 1.262 metra i vešto je prilagođen nepristupačnom terenu i odbrambenoj funkciji. Ostaci grada su relativno dobro očuvani. Mestimično se drže zidovi i kule u visini od preko 10 metara, a svuda uokolo su ostaci zidova rađeni samo od veoma pravilno obrađenih kamenih kvadera - objašnjava Dragica Premović Aleksić.

U podnožju krša s tvrđavom na vrhu, čovek ostaje zapanjen pred veštinom starih graditelja koji su umeli da sakriju puteve kojim je neprijatelj mogao da se uspne i staze kojima je posada tvrđave mogla neopaženo da napravi ispad.

Uspon napadača klizavim stenama ometali su i masivni kameni monoliti nalik gigantskim zubima, koje su drevni graditelji otesali od vulkanskog kamena. Prilaz podgrađu čuva divovska čovekolika figura od dva monolita s okruglom stenom na vrhu.

Od nje vodi uska skrivena staza do visokog zida od savršeno istesanih magmatskih stena, a divlji kopači su unutar zidina iskopali i lepe kvadere od sige, ukrasnog kamena, kojim su bile obložene zgrade.

Svi ovi tragovi ukazuju da je Jeleč zaista bio dostojan vladara kakav je bio kralj Dragutin koji je voleo da lovi u okolnim šumama.

- U lovu 1282. kralj Dragutin je ispod samog grada pao sa konja i slomio nogu. Pretpostavlja se da je prelom bio dosta komplikovan i da kralj dugo nije mogao da se oporavi. Do nesreće nije moglo doći u gorem trenutku, jer su Vizantinci u želji da potčine Srbiju prodrli do Lipljana - kaže Dragica Premović Aleksić.

Srednjovekovni hroničari navode kako se „tih dana mogla videti zemlja srpska u velikom škripcu“.

- Odmah nakon nesreće, kralj Dragutin je pozvao mlađeg brata Milutina: „Dragi moj i ljubimi brate, uzmi moju carsku krunu, i sedi na prestolu roditelja svoga, jer Bog tako zapoveda, i u mnogoletnom životu kraljuj i brani otačestvo svoje od nasilja onih koji vojuju protiv tebe“. Predaja prestola izvršena je na saboru u mestu Deževu u Rasu. Kralj Milutin je bio vrlo uporan i ambiciozan predstavnik srpske vlastele sa kojim počinje epoha značajnih osvajanja vizantijskih teritorija prema jugu i jugoistoku. Jeleč je bio važna tvrđava u njegovo doba. Ovaj grad je na mnogo načina menjao istoriju Srbije, a danas je neobjašnjivo zaboravljen - konstatuje Dragica Premović-Aleksić.

ZABORAVLjENI PODJELEČKI SRBI

MEŠTANI podjelečkih sela s kolena na koleno prenose legendu kako su nekada Srbi iz ruke u ruku prenosili kamen iz podnožja vulkanske kupe do njenog vrha gde je sazidan grad.

Danas Srba pod Jelečom gotovo i da nema. Poslednja porodica u selu Batke su Vasovići. Braća Radenko, Mirko i Milanko bliže se tridesetoj i žive s majkom Nadeždom pod kupom ugašenog vulkana.

- Mi smo nešto kao poslednja straža kraljevog Jeleč-grada. Niko nije oženjen. Devojaka nema. Ni puta. Prolaze godine, a samo srpska sela ne dobijaju asfalt. Ovde si ili zdrav ili umireš. Dok pomoć dođe, možeš samo sveću da zapališ - kaže Radenko Vasović.