Zaselak Ceremošnja: „Novosti“ u jedinom domaćinstvu

NISU loša vremena, nego čovek. A mi ovde, na Homolju, kad kujemo svoju sreću, ne udaramo druge po prstima. Nama je za osmeh i kriška hleba dovoljna.

Za svojih 70 leta Draga Živanović nikada nije napustila kućni prag. Živi u kolibi podno Malog Štubeja, jednog od najviših vrhova Homoljskih planina. Društvo su joj dvoipogodišnja unuka Petra i tek izlegli pilići. Ima i poneku ovcu. Muž Živorad Janković (72) otišao na imanje u vrh planine, a ćerka Snežana i zet u nadnicu. Oni su jedina preostala porodica u zaseoku. Većina kuća ostala prazna...

Koliba od ćerpiča i pruća, sagrađena početkom prošlog veka na usponu oivičenom gustom bukovom šumom. Neka stabla stara, kažu, i 350 godina. U podnožju pećine Ravništarka i Ceremošnja. Zovu ih homoljskim lepoticama. Ispod reka Vitovnica, protiče pored istoimenog sela i manastira, zadužbine kralja Milutina iz 13. veka. Od Štubeja greben Homoljskih planina produžava se kroz senovitu klisuru ka Štubeju i Velikom Sumurovcu, od kojih se masiv naglo spušta do Gornjačke klisure i sela Ždrela.

Škripe drvena vrata. Nema ključa, ni prozora.

- U ovoj lepoti čitav mi život prođe - kaže Draga. - Nemam televizor, samo radio, a i njega uključim retko. Kad mi je do pesme, pustim glas, pa odjekuje Homoljem. Žao mi samo što nema ljudi, da me čuju.

Homoljske planine čine živopisni predeli istočne Srbije, sa pećinama, drevnim legendama, običajima i mitovima, skrivenim blagom, brojnim vodotocima, vodopadima, stenovitim planinskim vrhovima. Ali mnoga sela i zaseoci pod obroncima Homolja demografski su desetkovan pojas duž istočne i južne granice Srbije. A demografi najavljuju da će slika ovih krajeva biti još strašnija jer prosek starosti ono malo preostalog stanovništva odavno premašuje pola veka.

Da nema Drage i njene porodice, i Ceremošnja bi, poput mnogih srpskih sela, izumrla.

- Sve dok je nas, izlaziće dim iz našeg dimnjaka - kaže Draga, grleći unučicu. - On je znak da smo živi.

U njeno sećanje stalo je, kaže, mnogo nevolje, ali se nikad nije predavala. Živela je skromno, radno, tako je i decu vaspitavala. Starija ćerka Milena (53) udala se u susedno selo, ima dva sina i troje unučića.

- Mlađa ostala ovde sa nama, a nadam se da će i Petra - kaže Draga. - Učili smo ih da im je dovoljno onoliko koliko imaju. Zato su i ostali u Srbiji. A iz našeg i susednih sela otišlo sve mlado, a starih tek na prste jedne ruke da pobrojiš. Krenuli za boljim životom. Neki se nikad nisu ni vratili, a roditelji im presvisli od tuge. Zarasle im kuće i ognjišta. A gde ima lepše od ovoga?

- Čovek iz grada pomislio bi - ovima mnogo toga nedostaje - govori Draga. - Možda i jeste tako. Ali s druge strane, priroda nas je bogato nagradila. Ovde ne možeš da budeš gladan. Ako ništa drugo, ima sira, jaja. A i šuma je kao voćnjak.

S Draginog salaša, kako zove svoju skromnu kuću i okućnicu s voćnjakom, puca pogled na planinu. Kad je posebno vedro, vidi se i vrh koji je najlepši pod snegom.

- Nekad i po mesec dana ne možemo iz kuće - kaže Draga. Zatrpa nas sneg.

Gaje malo paradajza, krompira. Ako nešto pretekne, muž iznese na pijacu. Za to kupi šećer, ulje.

- Nekad mi i maramu donese, da me obraduje - govori. - Ali iz grada se brže vrati nego što ode. Čudi ga, kaže, koliko su se ljudi prozlili, postali zavidni. Svako gleda kako da se na vama okoristi, da vas prevari i slaže. A ovde, kad vam je čitavo nebo krov, samo se istini i dobroti gleda u oči.

VUK

- VUK je, ovde, domaća životinja - šali se Draga. - Neće na ljude. A i ne plašimo ga se. Mi nemamo stado, pa kad je gladan, nas zaobilazi. Ali ima ovde i divljih veprova, jelena, srndaća i muflona.