KAD je završen rat, oni se nisu vratili. Čekale su ih majke. Čuvale za njih pletene čarape i poslednje brašno za pogaču... Čekale su ih devojke. Spremljeni darovi nisu iznošeni iz brižno čuvanih škrinja... Čekala ih je letina. Prestareli očevi nadali su se zameni. Da produže porodičnu lozu. Da održe vatru ognjišta.

A oni nisu dolazili. Ostali su na bojištima. Zaustavljeni u jurišu. U rasutim humkama. Na večnoj straži nemerljivog srpskog stradanja.

Kralj Aleksandar Karađorđević odlučio je da se, gde god igde ima, ijedna kost srpskog vojnika, prikupi i prenese u jedno groblje. I skupljali su ih sa svih strana. Sa usamljenih kota. Od Gorničeva do Bitolja. Sa Kajmakčalana. Sa Dobrog Polja i Kozjaka. Iz kamenjara su kopane kosti. Iz plitkih grobova. Stavljane u bele platnene vrećice. Nekoliko godina su prevoženi ovi tužni tovari u grad, iz koga je krenuo proboj za slobodu Srbije.

Ovo je Solun. Duga je ulica Longada, pošli smo sa trga Metaksis. I posle nekoliko minuta pred nama je bio Zejtinlik, groblje srpskih ratnika, palih na bojištima od 1916. do 1918. godine.

Bilo je rano jutro, ali su kapije bile otvorene. Otvorena je bila i kuća dede Đorđa Mihailovića, levo od ulaza u groblje.

- Pre zore je on otišao među krstove - kažu nam u kući. - Svakog dana on, tako, odlazi. Počisti groblje, pripremi sveće, provetri kosturnicu...

Pred nama nepregledno polje belih mermernih krstova. Polje tužnih ljudskih sudbina. Nepregledno polje između čempresa. Tu su našli večni mir ratnici, zaustavljeni na samom pragu otadžbine.

Osam hiljada, njih, ovde počiva. Hiljadu četiristo četrdeset krstova na jednom mestu. I, 5.580 kaseta, u kojima se čuvaju njihove kosti u Mauzoleju. U zajedničkim grobnicama još oko tri stotine neznanih. Bezimenih.

- Niste, niste poranili, ovde su već bili iz Republike Srpske... Poseta iz Banjaluke - kaže Đorđe Mihailović. Zatičemo ga ispred kosturnice. Dodavao je žute voštanice, da svako, ko ovde dođe, ako ima želju, upali za nekog svog.

- Imamo i rakiju za pokoj duše, doneli su Vojvođani, dudovaču. Šumadinci, šljivovicu. Bosanci... Isto, „drinu“, ćilimaru, zavičajnu... Sačekajte vi malo, sad ću ja... Samo da proverim kasetofon... Zna on nekad da izda. Puštam „Marš na Drinu“, s njim su ovi junaci ginuli u proboju.

ĐORĐE MIHAILOVIĆ ČUVAR Zejtinlika, Đorđe Mihailović, potomak je Sava Mihailovića, solunskog dobrovoljca iz Grblja kod Boke Kotorske. On je, sa preživelim saborcima, prikupljao kosti poginulih i sahranjivao na Zejtinliku. Nije mu uspelo da taj posao završi. Umro je 1928. godine kada mu se rodio unuk Đorđe koji danas brine o groblju srpskih ratnika. Tradiciju je nasledio sin Đuro, koji je bio čuvar ovog groblja. Do smrti, 1961. godine. Otac i sin sada počivaju pod mermernim krstovima, jedan uz drugog, nedaleko od Mauzoleja. Unuk Savov i sin Đurov, Đorđe Mihailović, imao je od koga da preuzme zavet.

Tiho šume čempresi nad grobovima. Pod njima okamenjene čete i pukovi. Redovi Šumadijske divizije. Drinci. Vojnici Dopunske komande. Timočani. Dobrovoljci, Srbi iz celog sveta...

Posle nepunog sata, ovde se okupila masa ljudi. Nisu među njima samo potomci stradalih ratnika. Zastaju turisti koji su čuli o ovom mestu koje svedoči o uzvišenoj žrtvi srpskog naroda za slobodu. Starina Đorđe Mihailović, kao po kakvom fiksiranom scenariju, vodi ih stazama slave srpske vojske.

Najpre, staje ispred Mauzoleja, ispred istočne strane, na kojoj je mozaik Svetog arhanđela Mihaila, iz manastira Manasije. Govori stihove Vojislava Ilića Mlađeg, uklesane u beli mermer. I dok govori, stiče se utisak da je ovaj čuvar Mauzoleja, vaskrsao ratnik.

Neznani tuđinče, kad slučajno mineš

Pored ovog svetog zajedničkog groba,

Znaj, ovde su našli večno utočište

Najveći junaci današnjeg doba!“

Onda, posetioce vodi, prema suprotnoj, zapadnoj strani Mauzoleja, na kojoj je ulaz u kapelu. Iznad je mozaik Svetog Đorđa Pobedonosca iz manastira Dečani. Govori, žarom mladića, uklesane stihove istog pesnika, posvetu srpskim vojnicima koji ovde počivaju:

Blago potomstvu što za njima žali

Jer oni behu ponos svome rodu!

Blago i njima jer su slavno pali

Za Otadžbinu, kralja i slobodu“.

Otvara nam, potom, nečujno teška mesingana vrata. U kapeli ukrašenoj freskama, imena su jedinica, koje su učestvovale u proboju Solunskog fronta: Dunavski artiljerijski puk, Drinska divizija, Treće armije. Jedanaesti pešadijski puk „Karađorđe“, Kragujevac. Ovde se, uz najpevaniju pesmu srpskog naroda tog vremena „Večnaja pamjat“ služe parastosi i pomeni oficirima i vojnicima palim za pravoslavnu veru i otačestvo.

- Istina, „Večnaja pamjat“ se najčešće čula od Krfa do Soluna i Kajmakčalana, ali i preko Albanije, kuda ste i vi prošli - kaže Đorđe Mihailović. - Kako ste se samo toga setili?

Onda se, zajedno, stepenicama spuštamo u kosturnicu. Beli mermerni hodnici su ispunjeni kasetama. Mnogo hodnika. Na mnogim kasetama - nepoznati ratnici. Pitamo se, kakva li je sudbina, iza belega, iza koga su ostala samo ova dva slova NN? Franš d’Epare, komandant Solunskog fronta, ostavio je posvetu: „Ja sam gord što sam ih vodio u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine!“

Iz dna kosturnice, pre nego što smo se spustili poslednjim stepenikom, prolomili su se zvuci „Marša na Drinu“. Teško je zadržati suze.

Među kasetama sa kostima ratnika, na stočiću ispred malog oltara, prebiramo darove potomaka donete iz otadžbine. Grumen rodne zemlje... Sveće sa trobojkama. Cigarete, novac... Komadići cigle sa rodne kuće. Čuturice sa rakijom. Porodične fotografije. Lične karte ratnika, potpisane otiskom prsta... Uniforme. Jednu je ostavio vazduhoplovac. Umesto kravate, srpska trobojka... Uspomene ostavili srednjoškolci iz Šipova i Mrkonjić Grada. Kulturno-umetnička društva iz svih srpskih zemalja, fudbalski klubovi... Zaključujemo da je, na putu od Srbije do Soluna, bilo malo onih koji ovde nisu svratili i ostavili kakav beleg.

- Sve ja to ovde, uredno složim - kaže deda Đorđe. - A znate li zašto? Pa... Zato... Da ponovo dođu i vide da je to sve sačuvano. Da ponovo dođu.


ZAHVALNOST NAŠE EKIPE

PUT stradanja i slave srpske vojske od 1914. do 1918, koji je prešla ekipa „Večernjih novosti“, podstakao je mnoge ljude da se vrate, bar u sećanjima, vremenu naših slavnih predaka. Mnogi su nam na tom putu otvorili svoja vrata. Zahvaljujemo im se. Mnogi su želeli da se ovaj serijal nastavi. Poverili nam dodatna svedočenja. Fotofrafije i dnevnike predaka. U nekim narednim izdanjima našeg lista, verujemo, da će imati prostora za svoje priče.

(Kraj )