ZVONA su odjeknula snažno. Sa svih crkava, odjednom. Zaštitnik Krfa, Sveti Spiridon, uputio se među svoj narod.

Svake godine, u avgustu, iznose se njegove mošti iz istoimenog hrama, u centru grada. I na rukama ih nosi narod u litiji koja prolazi, uvek istim putem. Čitaju se molitve na svakoj raskrsnici, na okukama, kod znamenitih belega prošlosti ove drevne varoši.

Slilo se celo ostrvo i pristigli su vernici iz svih delova Grčke. Oni koji veruju da ih čuva Sveti Spiridon.

Hiljade ljudi pratile su nosiljku na kojoj je zlatom optočen kovčežić od stakla. Mošti su krenule, najpre, na rukama vojnika. Ispred su mileli orkestri grčke mornarice, pešadije, vazduhoplovstva. Svi vidovi i rodovi grčkih oružanih snaga imaju svoje orkestre. I svi su u živopisnim uniformama, posebnim za ovakve prilike. Njih su nadvisivali barjaci sa ikonama, starim i po više vekova.

PLEMIĆI U ZEMLJI DOMAĆINA KRFSKI list „Anagenezis“ je zabeležio i ovo: „Došli su srpski vojnici na Krf. Senke od ljudi. Bedni ostaci jednog strašnog nacionalnog brodoloma. Sa teškim bolom u dušama, jer su izgubili otadžbinu. Porodice. Imanja. Sve što sveto i uzvišeno čovek ima. Međutim, oni su se pokazali kao vitezovi koji znaju kako se treba boriti protiv neprijatelja. Ali i kako se valja plemićki ponašati prema zemlji u koju su došli kao gosti.“

Lagano, iza, crkveni velikodostojnici, sveštenici i monaštvo. Njihovo pojanje prihvatao je narod.

Stojimo na pločniku ispod starog krfskog pozorišta. U ovom zdanju je, pre gotovo deset decenija, bio srpski parlament našeg izbeglog naroda. Gledamo u raskošnu povorku, sve boje, sve nošnje ovog vremena... Gledamo u zdanje pozorišta, ništa se, na prvi pogled, ovde nije promenilo. Dobro je kazao Ljubomir Saramandić, kustos Srpske kuće na Krfu:

- Da neko, kojim slučajem, odluči da snimi film o srpskim vojnicima na Krfu, kulise ne bi bile potrebne.

I gle čuda! Iz povorke koja je zastala, začusmo „Tamo daleko“. Pesmu žudnje za zavičajem srpske vojske pevala je grupa mladića poklonika ove tradicionalne ceremonije.

- Svake godine dolazimo da budemo deo ove, na svetu jedinstvene povorke. - Govori Vidak Popović iz Beograda. - Podesimo tako da pre dana Svetog Spiridona posetimo Vido, Guviju... Sve, gde god ima srpskih tragova na Krfu.

- Ima li ih i u ovoj molitvenoj koloni?

- Ima - odgovara mladić. - I oni su, onog leta, bili deo ove ceremonije, pa na Krfu je bilo više Srba nego Krfljana. Ja verujem da je i njih zaštitio Svetac. Ja... verujem...

Novinarska sreća? Ko zna šta je, da nam se, upravo u ovom danu, put stradanja srpske vojske ukrsti sa „putovanjem“ Svetog Spiridona. Da ovako završimo priču o Krfu, na kome je srpska vojska našla spas. Oporavila se, opravila, sačuvala državu i, posle godinu, krenuli u Solun. Odatle u nove bitke za slobodu porobljene otadžbine.

Nedelja je na Krfu. Sve je svečano i sve je u znaku ove tradicionalne litije. Sve živo je na ulicama. I domaći i gosti. Gde i koga da potražimo da posvedoči priču Vidaka Popovića? Preživelih srpskih vojnika i zbegova na Krfu odavno nema. Ali ima sačuvanih sećanja o danu Svetog Spiridona, u leto 1916. godine. Francuski poslanik, delegat na srpskom dvoru, tada je izvestio Pariz:

I srpski vojnici nosili su mošti. Iza grčkih sveštenika, njih je pratila izbegla Vlada, deo Parlamenta. Mitropolit Dimitrije bio je sa grčkim vladikama, odmah iza srpskih vojnika. A kralj Petar u prvom redu, s narodom. Kada je povorka stigla do zgrade u kojoj je bio smešten srpski parlament, vojska je zapevala svoju himnu čežnje za otadžbinom. ’Tamo daleko’, prihvatili su i grčki vojni orkestri. Narod je plakao, vojska je plakala, jer je u toj žalosnoj melodiji bilo sve. Njihov zavičaj, njihovi najmiliji... rečju - Srbija. Kada su mošti sa zaštitnikom drevnog Krfa vraćene tamo odakle su ponete, u crkvu, srpski vojnici su zaigrali kolo. Gledao ih je stari kralj koji je oslanjajući se na štap, prepešačio celu litiju“.

Zemljak francuskog delegata, novinar Alber Lond, u istom danu je zabeležio:

Nije ovo više ona vojska, tužna i beznadežna. Nije ovo više onaj kralj, napaćen dugom albanskom zimom i teškim pešačenjem... Ovo je potpuno nova snaga, koja zadivljuje. Povratili su se. Pridigli, tako da se pred ovim divovima skidaju kape. Sada sam siguran. Samo oni koji toliko ljube svoju zemlju ne mogu da propadnu.“

A Grci su ovako govorili, a reči je preneo list „Anagenezis“:

Malo je bilo naroda koji su pokazali toliko poštovanja prema duhu i običajima ovog mesta, kao što je to pokazao srpski narod. Prošao je golgotu, a pored toga, sačuvao duhovnu lepotu i plemenitost viteške nacije. Grčka duša ih je zavolela. Grčka će ih duša ceniti i kada odavde odu“.

Zvonila su zvona sa Crkve Svetog Spiridona. Narod je posle litije mogao da, bez ijednog centa, uzme veliku belu sveću, jednu, dve, tri... Koliko je hteo. Da ih upali za nekog svog. Za žive i mrtve. Kako nekad, tako i sad. Učini se, na trenutak, da je ovde stalo vreme.


IZVORNA VOJNIČKA HIMNA

SAMO dve početne strofe pesme „Tamo daleko“ do danas su sačuvane u izvornom obliku. Onu, koju su srpski vojnici pevali u leto 1916. godine, zabeležio je i francuski novinar Alber Lond. Stihove je nosio čak u Bizertu, među srpske ranjenike, ali i u francuske škole u kojima su se školovala srpska deca iz zbegova.

... „Tamo gde Drina uništen kvasi gaj,

Tamo su moji dvori i mili zavičaj.


Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov grad,

Tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad.


Tamo u brda, Đetinje gde je put,

Tamo mi suza majke preliva svaki kut“...


(Nastaviće se)