BROD u tišini, plovi pod grčkom i srpskom zastavom. Posle dvadesetak minuta vožnje od Krfa, spušta sidro na Vido. Malo pristanište sačuvalo je autentičnost iz vremena kada su dovde, svaki čas, pristizale lađe sa iznemoglim srpskim vojnicima. I otiskivale se, odavde, prema pučini odvozeći umrle.

Nema sirene, ni jedne jedine reči koja bi narušila večni mir junaka. A brod, pun. Putnici samo podižu kamere. Svaki želi da ponese sliku ostrva smrti.

Pred nama nemi svedok srpskog stradanja i slave. Šta bi sve mogle da ispričaju stoletni maslinjaci, da kojim slučajem mogu da govore?

Na obali je beli mermerni spomenik, predstavlja anđela koji krilom dočekuje i ispraća brodove. I veliki, mermerni krst, simbol vere stradalih. Desno, uskom stazom između maslinjaka i četinara, dolazimo do mauzoleja. U kamenu je, iznad ulaza, ispisano: "Srpskim junacima - Jugoslavija". Mauzolej je podigao kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj, 1923. godine.

KO ĆE IM REĆI Mladi pesnik, Jelisije Andrić, na Krfu beleži potresne stihove o tragediji junaka sa Vida: "Nećete čuti i nećete znati.
Ali majke vaše? Šta ćemo im reći, kad nam ih vreme s domovinom vrati? Ko će im smeti bol da zada veći, ko će im od vas zadnji pozdrav dati? Ko će im reći gde ste zakopati"?
A Milutin Bojić, svojom čuvenom "Plavom grobnicom" podigao je poetski spomenik stradalnicima.

I sam je sa srpskom vojskom prošao golgotu Albanije. Iako teško oboleo, posle operacije u Skadru, nije hteo da ode na oporavak dok i poslednji srpski vojnik nije ukrcan na brod za Krf.

Vraćamo sećanje, koje je u Monografiji o Aleksandru Karađorđeviću zapisao Branislav Gligorijević:

- Kao i većina njegovih vojnika, regent Aleksandar je na putu kroz Albaniju preživeo velike fizičke patnje. Bio je uporan, baš kao i oni, i poslednjim delićima snage nastavljao je da hoda... Crnogorski kralj Nikola ga je u Skadru, posle teške operacije, molio i nagovarao da pođe s njim u Italiju. Da je bolje za njegovo zdravlje da je tamo, gde bi mu italijanski kralj stavio na raspolaganje jedan od svojih zamkova na moru. A docnije, kad bude potrebno, može se pridružiti svojoj vojsci. Aleksandar mu je škrto odgovorio: "Đedo, hvala tebi i italijanskom kralju. Ali se ja od svojih vojnika ne mogu rastaviti. Sudbina njihova je i moja sudbina".

Vido. Samo se tišina čuje. Iza teških kamenih zidova mauzoleja počiva 1.289 srpskih junaka. Hodnici kosturnice, nalik su na uske ulice. Čitav grad mrtvih! Svaka kaseta sa kostima, jedna je sudbina. Satrto ognjište, tamo, u otadžbini. A oni, ovde, u dalekoj zemlji nisu stigli ni da osete njenu lepotu. Cvet limuna bio im je venac, umesto modre zavičajne šljive.

Čitamo imena sa kaseta: Miloš Ilić, redov, Dragutin Reljić, kaplar, Jeftimije Stevanović... Vasa Šajković... Mirko Aćimović, redov 8. puka, Glibovac kod Smederevske Palanke.

Imena... Imena, u belom mermeru. Svako ime složeno ćiriličnim redom.

Hladno je u ovim hodnicima kosturnice kroz koje, na trenutke promiču senke. Tako nam se, u trenutku, učine ljudi koji tumaraju, tražeći nekog svog u dubini. Pružaju ruke, kao da žele da ih dodirnu.

- Koga tražiš? - pita Danijel Mačetić.

- Prezime Jovanović - stiže odgovor.

- To ti je u jedanaestom kvadratu - dopire glas.

- Je li neko tvoj?


- Nije... Obećao sam drugu da ću mu potražiti dedu... I donesem mu fotografiju ploče sa imenom - kaže Danilo Vujičić iz Beograda.

REČI MITROPOLITA DIMITRIJA U jednoj lađi, sa Vida, umrle je ispraćao i mitropolit Dimitrije. Nad morem je održao pomen. Prelio je, vinom vodu.
Ličio je, u tom trenutku, na sveca.
Govorio je: "Ostrvo Vido je srpski Jerusalim. Neka ono bude zborište potomaka ovih mučenika. A, vi, koji ste preživeli, kazujte da su im grobovi ovi, morski vali."

U dnu, na samom kraju jednog od hodnika, na kamenoj polici, ostavljene sveće. Nisu paljene. Bosiljak i drveni rezbareni krstići. U plastičnim kutijicama ostavljeno i grumenje rodne grude. "Brate, donela ti sestra komadić otadžbine za kojom si čeznuo". U potpisu: Cveta (nečitko prezime), Jošanička Banja. Na drugoj strani, cigarete. Naslagane za čitavu četu. Oni koji su ih, ovde, ostavili valjda su mislili da su ih umrli bili željni u mukama.

U delu Mauzoleja iz kog se hodnici račvaju u dubinu, ispod mozaika Hristovog raspeća, ikonice i vezeni peškiri. Ko ih je ostavio? Nema potpisa, ali je vez očigledno nastajao pod prstima nekoga veoma bliskog. Sestre? Kćerke?

Neko je ispleo i venac od kadifa, onakav, kakav se stavlja oko ikone, uoči krsne slave. Neko, u flašici doneo vodu sa zavičajnog izvora. Mislio je, verovatno, da su umirali žedni.

U sećanju doktora Vladimira Stanojevića, lekara srpske vojske, sanitetskog đenerala, koji je na Vidu vidao rane umirućih, ostalo je zabeleženo:

- Ovde su stizali oni kojima nije bilo spasa. Ni vodu, ni hranu, nisu mogli da primaju. Dovezeni su, samo da ovde umru... Stotinu i više umiralo je u jednom danu. Gomila ljudskih leševa, naslaganih kao metarska drva. U visini više od čovečijeg rasta. A u dužini pružala se na desetinu metara i više. Sahranjivani su plitko, a kad ni u zemlji više nije bilo mesta, francuska lađa ih je, u zoru, nosila na jug ostrva i tamo ih spuštala u more. Svakog dana dolazila je lađa sa grobarima da ih potovare i prenesu u Plavu grobnicu, na čijem je dnu večni mir našlo najmanje deset hiljada duša.

Izlazimo iz doma mrtvih duša i, taman da se zapitamo kako to da ovde, osim posetilaca, nikog živog nema, pred nas je izašla devojka, koja je upravo očistila stazu od pristaništa. Svaki listić, svaku osušenu iglicu četinara je pokupila.

Ja sam Vasilika Petrović - pružila je ruku.

- Petrović? Jesmo li dobro čuli?

- Da, Petrović. Moj deda je Srbin. Došao je na Krf sa vojskom. Oženio se mojom bakom, Grkinjom. Ja sam njihova najmlađa unuka.

- A, iz kog kraja Srbije je tvoj deda?

- Života! Šumadinac! Samo ja nikada nisam bila tamo - govori Vasilika više na grčkom. - Povereno mi je da se staram o Mauzoleju. Verovatno je to i zbog dede.

Devojka priča da nema dana da, tokom letnjih meseci, ovde, neko iz Srbije ne dođe. Još bismo s njom pričali, ali je već vreme za dogovoreni put na pučinu. Tamo, gde su lađe odvozile umrle.

(Nastaviće se)