STIZALI su, jedan po jedan. Jedva su hodali. Kost i koža. Senke od ljudi. Bledi i bolnih očiju. Bez glasa. Povremeno sam čuo da su dozivali nekog, po imenu. Sigurno nekog svog. Najmilijeg. Tako sam upamtio vaše vojnike.

Stari Grk, Toma Dimo, živi je svedok srpskih zbegova. I jedini, možda, koji ih pamti na dugom putu stradanja kroz Albaniju.

Troši sto sedmo leto. Noge ga još dobro nose, ali su mu godine potpuno oduzele vid.

Ovo je Fir, jugozapad Albanije. Grad u kome su se prekobrojni srpski mučenici iz transporta u lukama Lješ i Drač, zaustavili u ovome mestu. Odavde su nastavili peške, prema Valoni, posle četiri meseca golgote kroz bespuća tuđe zemlje, daleko od otadžbine, zavičaja i ognjišta.

U Firu, kod grčkog stanovništva, našli su utočište. Vidali rane od iscrpljujućeg pešačenja, gladi.

UPAMTIO PESME - NEKI su govorili da su komite, pričali o otadžbini. Još pamtim vaše serpske pesme. Najlepše i najtužnije. „Srpska mi truba trubaše“ i „Ne li te je žao za tvojata majka“, još žive u meni. Pevali su i bolesni na postelji - seća se stari Grk, a prevodi unuk Kozma. Na naš začuđeni i upitni pogled, otkud pamti stihove, Kozma kaže uz osmeh: „Pamti i Balkanske ratove. Samo ne pamti ove poslednje decenije“.

- Svaka naša kuća primila je srpske vojnike - uzbuđeno govori u našem pravcu i pruža ruke da nas dodirne. - Gde ih nađe, gde ih nađe, ponavlja kao da se zahvaljuje unuku Kozmi.

Tomin unuk nas je i doveo u dom ove porodice na dva kilometra od centra Fira.

Vrata širom otvorena. Ispred, Tomina žena Igora (94) i snaha Sofija, prebiraju tek obrani pasulj. Pod nastrešnicom suše se grožđe i smokve. Baka Igora je u crnini.

- Tri rane nosimo moj muž i ja. Tri smo sina sahranili... A mi... Mi živi - kaže.

U sobi, levo, na krevetu ispod ikona Bogorodice i Svetog Tome, zaštitnika kuće, i starih porodičnih fotografija sedeo je stari Grk. Sićušan, u beloj košulji i crnim pantalonama.

- Iz Serbije, kažete... skinuo je kačket i pružio ruku u pravcu glasova

- Eh, Serbija... Eh, namučeni serbski narod... I u najvećoj muci, čuvao je ponos. I svoju veru. Zato smo ih poštovali. I pomogli im, kao svojoj braći. Kao svojima.

Um... Bistar! Misao... Jasna! Ko bi rekao da je starina, odavno, prevalio stotu. Na momente se preda emocijama! U priču o stradanju srpskog naroda, upliće i sekvence iz stradanja njegove porodice i njegovog naroda. Pred nama lista knjigu koju je ispisala istorija.


OSTAVI DETE, ČUVAĆEMO GA SEĆAM se, govori Toma Dimo, kad sam jednom, rano, došao u crkvu da svešteniku ostavim ulje sa lekovitom travom za Srbe, jedan vaš vojnik je sedeo uz crkvu i plakao. Doveo je do Fira trogodišnje dete, svoju kćerku. Objasnio je svešteniku da mu je žena umrla pred propast zemlje. Dete nije želeo da ostavi, a sve što je imao, potrošio je da ga prehrani. Revolver je sačuvao da sebi presudi. Sveštenik je pozvao mog oca, pitao: „Možeš li ti, da primiš ovo dete?“ Mogu, odgovorio je otac i rekao vojniku: „Ostavi dete, čuvaćemo ga..., a, ako hoćeš, neka ostane u manastiru. Vojnik je odgovorio: „Ne... ne razdvajamo se nas dvoje. Samo mi pomozite da je gladnu na put ne vodim“.

- Ja sam Grk, ali mi to komunistička albanska država nikad nije priznala. Ili Albanac, ili patnja. Jesmo patili, ali smo se držali naše vere. Ona nam je bila vrednija od krvi.

Imao je Toma Dimo osam godina kada su u Fir, krajem zime 1915, stigli srpski zbegovi.

Zamrznute slike u pamćenju.

- I naša kuća je primila serpskog vojnika. I druge kuće, po jednog, i više. Koliko je ko mogao. Otac, moj Aleksandar, govorio je ovako: „Vi bez hleba možete, a oni više ne mogu“. Pamtim te njegove reči. Imali smo pekaru, ali niko od tih vojnika nije zatražio ni koru hleba. A napatila ih je i glad i žeđ. Nosili smo hleb i u druge kuće, koje ga nisu imale dovoljno. Sušene smokve, grožđe, maslinovo ulje... Mi, deca, nismo se bunili. A ne bismo ni smeli. Slušali smo oca kako priča, kako serpski vojnici čuvaju svoje puške, koje su preneli preko planina. Pamtim da je s poštovanjem sa domaćinima ostalih kuća pričao kako su oni čitavu zimu peške prešli pola Albanije. Jeste li to i vi došli tim putem, preko Skadra, Lješa i Drača... pita sa vatrom koju nisu ugasile ni godine ni zaborav. I odmah nastavlja priču sastavljenu od sopstvenih sećanja, nadograđenih očevim kazivanjima, ali i uspomenama koje je čuvao grčki narod u Firu.

- Vojnik koji je bio u našoj kući, bio je dobrovoljac. Ne sećam se, tačno, odakle je. Iz koga je mesta Serbije. Samo se dobro sećam da su mu noge bile u ranama, od pešačenja. Njegova uniforma bila je dotrajala i pocepana. On, kao avet. Ali se ni na šta nije žalio. Ponajviše je ćutao. Sećam se i da je stalno držao ruku na prsima. Kao da se pravdao. A nije bio na smetnji. Sad mogu da kažem, a to sam govorio i deci, našoj kući je bila čast što smo mu pomogli.

Priča nam, potom, da u početku nije bilo tumača da prevede razgovor između porodice Dimo i srpskog vojnika.

- On je pisao na hartiji, nešto što nismo razumeli, a potpisivao se sa četiri slova... Serb! Pokazivao je ikonicu i staru fotografiju. Govorio nam: „Majka, Majka. Serb“. Serb, Serbija i majka su tri vaše reči koje sam davno naučio.

- Mene je otac slao i do bolnice. Bila je tamo, na kraju varoši. I tamo sam nosio hleb, i osušeno voće, kozje mleko. Bolnica je bila puna vaših ljudi, žena i dece, pravi kosturi. O njima su se brinule časne sestre, naši lekari. U hodnicima je bilo mnogo umrlih. Gde su ih sahranjivali? Svuda. Tamo sam stalno viđao doktora. Još mu pamtim ime. Konstantin Kalođeri! Stalno je on tamo dežurao. Jednom sam ga zatekao, spustio ovako glavu u šake... Plakao je i govorio: „Kakav divan narod, kakav narod, da ovoliko strada“.

Ponovo udar emocija. Starom Grku su se zatresla ramena.

- Bilo je vaših ljudi, i tu, u našem manastiru Svetog Kozme. Oporavljeni su bili na molitvi. Stajali. Naš sveštenik Kristan Petan služio je na grčkom. S njim, vaš sveštenik, na staroslovenskom. Mi, deca, doneli smo bosiljak. Sveštenik je rekao: „Svakom serpskom vojniku da date po jedan struk“. I mi smo bojažljivo pružali bosiljak. Oni su nas ljubili u kosu i stavljali stručak u košulju. Iguman Kozma Lima im je, posle, delio komadiće crkvenog hleba, i svakom po parče sušene ribe. Kasnije mi je otac rekao da su se dvojica Srba zamonašili u našem manastiru.

Srpski vojnici iz zbega, posle nepun mesec, krenuli su ka Valoni. Ponovo peške, do luke iz koje će se otisnuti prema Krfu.

Toma Dimo nam kaže:

- Puno našeg naroda izašlo je da ih isprati. Sveštenici, lekari, deca. Svi. oni su odlazili, mahali nam, zahvaljivali. Mi smo plakali.

(Nastaviće se)