TREPERI Skadar na Bojani. Ovog avgusta, božanstveni predeo. Ispod stare tvrđave miruju maslinjaci i vinogradi. Mirišu smokve i beli slez uz kamene ograde. U sećanju preživelih srpskih vojnika, sačuvanih još samo u hronikama stradanja i slave, skadarska ravnica bila je grobnica za nekoliko hiljada duša. One, koji su pretekli dvomesečni užas zime u albanskim planinama, ovde su dočekali vetrovi, kiše i ilovača koja im je, izgladnelim, trgala stopala iz članaka i zaustavila ih, zauvek, u bezimenim grobovima.

Reporteri „Novosti“ u susret velikom jubileju, stogodišnjici Prvog svetskog rata, uputili su se tragovima potresne srpske epopeje. Ima li ikog, živog, da o tome posvedoči? Pokaže belege podvižnika, koji su umesto kapitulacije izabrali stradanje.

Redovi koji slede doneće odgovor. Priču o čuvarima sećanja.

Kameni put vodi od Skadra prema Puku. Albanci ga još zovu Put srpske vojske. Ovuda su se probijali srpski zbegovi, prema Lješu i Draču, iznureni glađu, bolestima i dugotrajnim pešačenjem.

MIRIS HLEBA SEĆANJE na vreme dok je srpska vojska u Skadru čekala na put prema lukama, iz zapisa preživelih: „Glad, nemaština. Ko je imao srebrnjak, dva... Bio je bogat. Mogao je da kupi komad hleba, a to je bilo bogatstvo. Takvih je bilo malo. Više je bilo onih, izgladnelih, koji su na svakom koraku, vrebali gde ima hleba. Kad kod nekog srećnika ugledaju komadić, kupljen za onaj srebrnjak, mole ga i preklinju: Brate, daj jedan zalogaj, parčence. Mrvicu, samo da osetim miris.“

Iza, ostaje Skadar. Obgrljen je brdima Taraboš i Brdica, niz koji su se spuštali zbegovi. Ispraćaju nas glas mujezina sa nove džamije i zvona sa katoličke i pravoslavne crkve, odjednom. Nije ni čudo. Sve tri bogomolje su, na jedva trista metara u prečniku. A, niko nikom ne smeta. Tako kažu u Skadru.

Put srpske vojske prema Puku... Nema stope, jedne jedine stope na kojoj ovde smrt nije potpisivala život. A nigde zapisa, bilo kakvog znaka. Komunističke vlasti Envera Hodže zbrisale su ih sa lica zemlje. Na mestima stradanja podignuti su bunkeri, betonske puškarnice, iz daleka, nalik na pečurke. I, da nije još živih svedoka kojima su preci ostavili zavet da zemlju prepunu srpskih kostiju ne oru, svaki trag bi bio zatrven.

Selo se zove Burizi, u prevodu Crni kamen. Ko god da je ovom mestu dao ime, najbolje ga je stopio sa okruženjem... Na desetom kilometru južno od Skadra. Mi... Na prvom kilometru puta, zapinjemo. Naš automobil nije u stanju da savlada oštar kamen koji štrči i udara u točkove.

- Kombijem ćemo lakše - kaže Edmir Pilanić, iz Skadra, s kojim delimo nevolju puta srpske vojske kroz ovaj deo Albanije. Vratio se. I, ubrzo je stigla pomoć. Ali, to, ubrzo, traje i traje. Čekamo Edmira na zaravni na kojoj se samo poskoci legu. Nebo užarilo, vrelina cedi. Prerano osušene smokve i divlje kupine...

I, da se ovde za časak, zaustavimo. Ko je Edmir Pilanić, koji želi da nam pomogne u otkrivanju tragova golgote srpskog naroda u povlačenju prema lukama spasa.

- I moji su preci Srbi. Samo nam je vera druga... Toliko smo čuli od ovog čoveka koji na automobilu albanskih registarskih oznaka ima i nalepnicu SRB.

Kombijem krećemo dalje. Pred nama, u tesnacu između jezera i sive uzvišice, jedno domaćinstvo! Celo selo, jedna kuća. Mi tražimo Petera Hilu. I to je jedini domaćin u Buriziju. Tom Crnom kamenu, mestu stradanja Srba.

Foto: Albanka Kuša na ulazu u srpsko groblje koje se nalazi na imanju njene porodice

Na njivi ovog domaćina, okruženi hrastovima i četinarima su srpski grobovi. Samo ih ovaj čovek, s vremena na vreme poseti. Očisti korov...

Edmir telefonira Peteru. Nema odgovora... Doziva ga, niotkud odziva. Onda se, kombijem, sam uputio prema kući, u podnožju. Nas je ostavio na uzvišici. Otud nam je javio:

- Evo Petera, evo ga, stiže... Bio je s majkom u njivi.

Do ovog susreta pod vrelim nebom crnog kamena, pokušavamo sami da razvežemo žicu koja spaja dve strane lanca na drvenoj kapiji groblja. I taman da u tome i uspemo, nailazimo na novu zapreku. Katanac! Peter je dvostruko obezbedio ovo mesto srpskog stradanja.

- Grobovi su to - kaže nam, dolazeći na pohabanom motoru. Iza njega je bila njegova majka. Stigla u tradicionalnoj, albanskoj nošnji.

Nadrealna slika. Njene snežno bele platnene šalvare. Preko njih suknja od istog platna, pa, ručno tkana šarena kecelja. Na glavi bela marama. Ispod izvučene kićanke crne, veštačke kose. Njenih osamdeset sedam godina i - motor.

Foto: Skadar na Bojani


Sišla je sa sedišta, kao da je na njemu rođena. Raširila ruke, kao da nas je čekala.

- Ja sam Kuša, Peterova majka - kazala je.

Četiri puta je svakog od nas izljubila. I svakom, iz kecelje, pružila konzervu piva. Hladnog piva.

Otključali su kapiju na ulazu, parče svoje zemlje, a mesto srpskog stradanja. Posle nekoliko desetina metara, pred nama se ukazao prost drveni krst oko koga se uspinjala divlja ruža. Svuda okolo se vide ulegle humke. I, jedan kamen, krajputaš.

Pokušavamo da odgonetnemo zapis u kamenu. Izbrojimo humke. Slušamo priču starice, koju prevodi Edmir.

- Moj brat, po kome sam dala ime sinu, ovako je govorio: Gore na uzvišici su grobovi srpskih vojnika. Nemojte tu zemlju nikada da preorete. Upamtio je, i pričao nam u kakvim su mukama umirali, prolazeći ovuda. Ćuteći, oborene glave, iscrpljeni od gladi i umora. Pred kraj dana, oni snažniji, sahranjivali su umrle. Ne znam zašto su izabrali mesto pod hrastovima. Peter, potom, nastavlja priču majke:

- Okrečio sam ovo mesto, ogradio... Bila je tu, pre koju godinu delegacija Srba iz Skadra i Beograda. Postavili ovaj krst... Stojimo i ćutimo. Sad ne osećamo vrelinu teškog avgustovskog dana. I mislimo... Da barem jednu sveću sad imamo... Da je upalimo na ovoj zaravni tužne ljudske slave.

Tišinu prekida Peter: - Dok sam živ, ovo mesto će se čuvati. A kad umrem... I sina sam zavetovao da ga čuva. Grobovi su to. Svetinje. Bog mi ih je poverio da se o njima staram.

Rastanak, kao od rodbine. U povratku, Edmir Pilanić nam kaže da je i njemu ovaj susret ispunio dušu.

- Ovi ljudi su hrabri - govori. - Dok sam ih slušao u meni je sve vrilo. Kao da su i moji stari ovde ostavili kosti. Možda je moj otac iz Podgorice, zato ovim putem srpske vojske krenuo prema Grčkoj. Davnih godina. U Skadru je zaustavljen.

Učini se suza u oku ovog čoveka. Krene, pa stane.

- Nije želeo, moj stari, da se odrekne svog, srpskog porekla. Svog korena. Mnogo smo, zato propatili. Ja, na primer, sve do devedesete, dok nije pao komunizam u Albaniji, nisam imao pravo na visoko školovanje. Bilo nam je ograničeno kretanje. Bez posebne dozvole policije nismo mogli preko mosta na Bojani. Sa mojom majkom, Albankom, nije imao pravo na venčanje. Umro je od tuge. Koliko je u njegovoj duši bilo bola? Nikad nam o tome nije govorio. A jeste: čuvajte svoje korene, mi nikada nismo bili Arbanasi.

Pokazuje nam Edmir sa drevne skadarske tvrđave i ogromnih stena, nabacanih kao neki kiklopski temelji, gde je bila granica neslobode Pilanića. I onaj most na Bojani, na kome su ih zaustavljali. Odavde se ne vidi Put srpske vojske u Buriziju. A na Edmirovom licu vidi se tuga. Nemerljiva tuga.

- Svratite nam na ručak, danas nam je praznik. Majka je svega spremila - kazao je.

Ali put... Put je dug. U Draču, Firu, Valoni, na putu sećanja, čekaju nas ljudi od podneva. A podne odavno prošlo.

Foto: Srpska vojska je preko ovih gudura stigla u Skadar


KRALJEVA SLAVSKA SVEĆA
U SKADAR se, posle dva meseca tumaranja po albanskim bespućima, sa kraljem Petrom, vojskom i narodom odjednom slilo sedamdeset hiljada ljudi. Stigla je i priča o kraljevoj slavi, Svetog Andreja Prvozvanog. Proslavio ju je u albanskim gudurama, pod šatorom.

Na slavi, oficiri i vojnici koje su delegirali pukovi. Kralj je upalio sveću pored slavskog kolača. Kiša je neprestano padala i, u jednom trenutku, ugasila sveću.

- O, moja jadna Srbijo, tvoja se sveća ugasi - kazao je tiho kralj. Ove reči su duboko pogodile oficire. Paralisale su i najhrabrije i najodvažnije. Onda se jedan, od njih osmelio:

- Nemojte tako, Veličanstvo. Onaj koji je tu sveću ugasio... On može ponovo da je upali. I nadajmo se... da će je i upaliti.