NA sve strane vri. Mravinjak od ljudi! Ponajviše je mladih, snažnih muškaraca. Iglu da baciš, ne bi imala gde da padne. Bio je dan, uoči Bajrama. Čini nam se da se sve živo slilo da obeleži ovaj praznik.

Ovo je Prizren. Parkiramo se, negde... Boga dragog pitaj gde. Jer, sve je na nama nepoznatom pismu i jeziku. Odavde ćemo do Bogoslovije i crkve Svetog Đorđa. Ispod Bogoslovije, zakopana je kraljeva kruna. Simbol države ne sme u izgnanstvo! U crkvi Svetog Đorđa bila je poslednja služba. Stari kralj Petar prestajao je čitavu molitvu. Od početka do kraja.

Krenulo se u tri pravca, preko planinskih vrleti. U zbegovima - 420.000 duša! Niz Drim, prema Skadru... dalje do Drača, Valone... pa morem prema Krfu i drugim ostrvima spasa. Samo je trećina preživela golgotu. Odavde će i reporterska ekipa "Novosti" na put, putem stradanja i slave srpske vojske.

U lepom carskom, Dušanovom gradu zvanična Srbija se opraštala od otadžbine. Od domovine. Bila je polovina novembra, 1915. U zbeg se skrenulo posle sjajnih bitaka, samo godinu ranije. U kolonama nesrećnog naroda čulo se: "Zbogom, Srbijo, oči moje!"

ZLO JE IZGUBITI OTADŽBINU SPUŠTAJUĆI se peške od Ljum-kule stari Kralj Petar razgovara sa vojskom. Teši ratnike. Oni mu kažu: "Moraš se ti čuvati, gospodaru, potreban si nam." Odgovorio je: - Treba vama kuća. Treba vam zemlja vaša. Otadžbina vaša... A, ja? Šta ću vam ja. Danas jesam, sutra nisam... Ako nisam ja, biće drugi. Nije zlo izgubiti kralja, kad imaš otadžbinu. Ali je zlo, braćo moja, izgubiti otadžbinu, a sačuvati kralja.

I danas je lep carski grad, Dušanov. A bolno je da, koliko se dugo probijamo između redova nepoznatih ljudi, ni reči srpskog ne čujemo. Nigde slova ćiriličnog.

Iza nas, ostaje trg sa šadrvanom. Na njegovim česmama umila se, pred put, srpska vojska. Prelazimo Bistricu. Evo crkve Svetog Đorđa. Obnovljena je, posle pogroma 2004, kada je spaljena zajedno sa Bogoslovijom.

Čeka nas, ispred sabornog hrama sveštnik Slobodan Đorić. Mlad je i hrabar. Zaključujemo: samo srpska hrabrost i mladost ovde mogu da opstanu.

- Pravo da vam kažem... ni ja nisam znao da je ovde sačuvana kruna Kraljevine Srbije... Pod Bogoslovijom bila, kažete? - pita.

- Bila - kažemo. - Tri godine čekala je na povratak kralja, vojske i naroda. Čekala slobodu.

Bogoslovija je na nekoliko stotina metara, niz kaldrmu, pa desno uz obalu. Otvaramo teška vrata na zadužbini Sime Igumanova. Darovao je dobrotvor ovo zdanje svome rodu za Bogosloviju 1872. godine. Bilo je to vreme... e, davno vreme srpske slobode i plemenitog darivanja. U učionicama, klupe. Na zidovima ikona Svetog Save i Simina fotografija. Isto, kao one novembarske noći kada je krišom kraljeva kruna ovde ostavljena. Na čuvanje prizrenskim svetinjama i zemlji otadžbinskoj.

Sveštenik Slobodan Đorić pred bogoslovijom

Vraćamo kazaljke na časovniku istorije...

Ispod katedre podignute su daske od poda. Pažljivo, da se ne vidi trag. Bila je noć, da niko ne vidi. Sekretar, kraljev, i pukovnici su se preznojavali. Koliko će, ovde, počivati simbol države. Da li će oni preteći da je vrate svetlosti i slobodi, ili će to učiniti oni koji dolaze posle njih. Kraljević Aleksandar, kome je stari kralj poverio brigu o narodu i državi, iscrpljen od bolesti i beznađa, čekao je gore, iznad učionice da mu jave kada posao bude gotov... Gotovo je, javili su mu. Minula je ponoć. Vojska i narod sutradan su krenuli. Stari kralj Petar se odupirao da pođe iz Prizrena. Govorio je: "Niko ne može da natera jednog kralja da napusti svoju kraljevinu. Pustite me da umrem na vratima Srbije".

Posle četiri dana, ipak je pošao. Teturao je niz kaldrmu. I očajnike koji su ostajali pozdravljao: "Zbogom, deco. Zbogom!"

- I vi ćete stvarno, preko Albanije - u neverici nas ispraća sveštenik Slobodan Đorić. - Kako? Dan je pri kraju.

- Gore ćemo, preko Žuri... Ljum-kule, kuda su se povlačili kralj, vrhovna komanda... sa narodom... Nekako ćemo, posle prema Skadru - govorimo u odlasku.

Nepun sat vožnje, uzbrdicom. Sumorna je varoš Žuri. Davno je bila maleno selo. Srpski vojnici su je pamtili kao arbanašku puškarnicu. Odavde su ih držali na nišanu. Gađali u naše zbegove. Kontrolisali puteve prema Prizrenu i od Prizrena. Nekad selo, danas je preplavila visoravan. Iz te poplave izbijaju samo minareti. Ne brojimo ih. Šta imamo od toga i da ih brojimo?!

Ponovo vraćamo kazaljke, zima 1915.

Nije bilo ćuvika u Žuri, odakle na nas nisu pucali. Ilija Lazarević, kada se oporavio, sa Krfa je pisao ženi u Krupanj: "Tražio mi Arbanas da mu dam pušku za parče proje. Ako dam pušku, dajem i život. Opet, bez hleba... i onako ću Bogu na istinu. Onesposobio sam udarnu iglu, dao Arbanasu oružje. I taman mu okrenuo leđa sa koricom proje, čujem: škljoc, škljoc. Onaj podigao pušku. Ja se vratim... I..."

Zaustavljamo se, posle, kod Ljum-kule. Od kule je ostalo samo ime i stare fotografije ovog prevoja. Samo dovde zbegovi su mogli zapregama. Ovde su ih čekali tovarni konji. A kola, naoružanje i sve što je opterećivalo zbeg, uništavano je. Survavano, dole, niz litice, u Drim. A strmina, kao da se sa samog neba spuštaš. Na putu, nigde žive duše. Nigde žive reči da nešto posvedoči. Niotkud tragova, ni belega krajputaša. Samo su ostali zapisi davno umrlih ratnika u knjigama. Zaboravljeni, proigrani kao što je proigran i ovaj deo naše istorije.

Kralj Petar I u povlačenju

Vreme unazad... Komandiri baterija ovako su pisali:

"Ovde smo u ambis poslali naše svetlo oružje. Topovima smo izvadili upaljače, vojni sveštenici su im očitali 'Večnaja pamjat', a vojska je plakala. Krenuli smo posrćući. I ljudi i stoka. Konji nam padaju. Ljudi, nekako istrajavaju. Na okukama ispod kojih su provalije, konjima vezujemo oči. Mi jedni drugog držimo za ruke. Mnogi tako padaju u ambis. Svi, odjednom."

Vreme sadašnje.

Dan je odmicao brzo. Njima je, razmišljamo, bio dug kao decenija... Upekla zvezda, kamen gori. Njima su bile ledene zime. Smetovi do grla, kroz koje su grcali. I u kojima je hiljade njih ostalo.

"U snegu, zgrčena majka sa decom. Na levoj ruci joj sinčić, na desnoj curica. Kao okamenjeni, kao zaspali. Uz njih zgrčen vojnik, ruka mu naslonjena na pušku. Druga na prsima. U ustima komadić hleba. Otac? Brat? Zemljak? Koga li je, nesrećnik dozivao dok je umirao."

Nekoliko kilometara nazad zaustavljamo se na zaravni, okupani znojem. Nigde kuće. Nigde čoveka, ni one magaradi, koji su, otud, prebacivali švercerske tovare. A nema više ni potrebe da se švercuje preko planina. Albanska država, modernim auto-putem, povezala je samoproglašenu državu sunarodnika. Sve od Prištine, preko Skadra, Drača, do Valone i Tirane.


(Nastaviće se)