SRPSKI trijumf u boju na Mišaru, čija je 207. godišnjica obeležena 13. avgusta, lansirala je Srbiju u vrtlog evropske politike u kome se i danas vrti, kažu istoričari. Kad je na polju kraj Šapca oko 7.000 srpskih ustanika do nogu potuklo 40-50.000 najboljih i najfanatičnijih turskih vojnika iz trupa stacioniranih u Bosni stvaranje srpske države postalo je izvesno. Velike sile su istog trenutka na teren poslale svoje predstavnike da mrse balkansko klupko.

- Do boja na Mišaru ustanak u Srbiji smatran je jednom od mnogobrojnih lokalnih buna koja će biti brzo ugušena. Sve se preokrenulo kad su evropski obaveštajci sa Mišara javili da ustanici nisu gomila naoružanih seljaka, već organizovana vojna sila koja je pod komandom Karađorđa, koristeći evropske tehnike i taktiku ratovanja, potukla trupe čuvenog Sulejman paše Skopljaka - kaže Branko Bogdanović, vojni istoričar.

Boj na Mišarskom polju, oko šest kilometara jugoistočno od Šapca, počeo je u sredu 13. avgusta 1806. godine i trajao je dva dana. Turske trupe iz Bosne počele su još ranije invaziju na Srbiju, jer su znale da glavnina ustanika s Karađorđem čeka napad iz pravca Niša. Međutim, Nenadovići su održali drinsko-savski front do dolaska vožda koji je pod borbom besno probijao ka Mišaru.

Pojačanje je stiglo na ratnu pozornicu 9. avgusta i neprestanim turskim napadima počelo da pravi utvrđenje između Save i Jelenačke šume.

KARAĐORĐE SKRENUO NAPOLEONA MEĐU turskim artiljercima na Mišaru bilo je i Francuza, Napoleonovih vojnika, otkriva Branko Bogdanović. - Napoleon ih je poslao u pomoć Turcima, koje je smatrao saveznicima u pohodu na Rusiju. Karađorđe, koji neposredno pre toga tražio pomoć od Napoleona, veoma se razočarao kad je posle bitke video mrtve francuske vojnike među janičarima. Još više se razočarao Napoleon koji je planirao da preko Srbije krene svojim trupama prema Rusiji. Shvatio je da bi ga to isuviše koštalo i promenio je plan - kaže Bogdanović.

- Napad oko turskih trupa počeo je 13. avgusta. Bila je to najveća bitka Srba i Turaka posle Kosova, u kojoj je pobedu odnelo oko 5.000 srpskih pešaka i 2.000 konjanika, sa dva topa „Krnjom“ i „Šibonjom“ i jednim merzerom. Njihove položaje napadalo je oko 40.000 hiljada askera sa snažnom artiljerijskom podrškom - opisuje Bogdanović.

Istoričari napominju da su Austrijanci pomno pratili ustanak od početka, jer su mnogi Srbi, oficiri i podoficiri iz Vojne krajine uzeli učešća u ratu kao instruktori i zapovednici ustanika.

- U neposrdnoj blizini bojnog polja uvek se nalazio austrijski tim hroničara koji su rečima i crtežom beležili faze sukoba. Zahvaljujući njima danas znamo kako su Srbi dobili bitku - kaže Bogdanović.

Na iznenađenje evropskih posmatrača Srbi nisu primenili uobičajeni gerilsku taktiku „udri i beži“ već su iz šanac sipali plotun za plotunom, koji je kosio turske trupe. Juriš turske konjice je propao kad su konji počeli da upadaju u zamke „vučje jame“ kojima su ustanici okružili utvrđenje.

Ipak, neuporedivo mnogobrojniji napadači su kao plima preplavili bojno polje i stigli do palisada šanca, gde ih je sačekalo zašiljeno kolje. Ipak, Sulejman paša Skopljak već je slavio pobedu, kada je Turke s krila napala srpska konjica, koja se do tada po Karađorđevom naređenju krila u šumi.

- Turci su upali u Karađorđevu zamku. Na zbijenu masu turskih askera silovito je naletelo jedno krilo srpske konjice kojom je komandovao pop Luka Lazarević. Drugo na čelu sa Lazarom Mutapom i protom Matejom Nenadovićem saseklo je tursku artiljeriju i nateralo štab u bekstvo. Karađorđeva zamka bila je primer vrhunske vojne veštine, koja je zadivila evropske vojskovođe i vladare. Od tog trenutka svi su počeli ozbiljno da se interesuju za Srbiju, a to je značilo i da politički kalkulišu i pokušavaju da upravljaju sudbinom ustaničke države. Do danas suštinski se nije mnogo promenilo - zaključuje Bogdanović.