Za kasom Kinezi veruju samo sebi

U SRCU Beograda, nekoliko stotina metara od Terazijske česme, a samo koji korak od renomiranih butika „Armanija“ i „Bluberija“, prošle godine je otvoren kineski tržni centar „La sorela“. Zanimljivo da se ovoga puta vlasnik Đan Šong Lu oslonio na domaće - srpske - radne snage, i na samo jednu Kineskinju. Ali to što jedino ona radi na kasi otkriva u koga gazda, ipak, ima najviše poverenja.

Pravdajući se da ne razume srpski, ona nam rukama pokaza na izlazna vrata.

Svaki pokušaj ćaskanja sa Kinezima koji se ne tiče kupovine kao da je unapred osuđen na propast. I ona najobičnija, kurtoazna pitanja poput: Kako ste? Proda li se šta? - u najvećem broju slučajeva ostaju bez odgovora.

I u novobeogradskom bloku 70 sve je podređeno isključivo trgovini. Ljutito izgovarajući „pu hao“ prodavačica jeftine kineske robe jasno nam je stavila do znanja šta misli o razgovoru sa novinarima.

Rezervisanost Kineza, koji su sredinom devedesetih godina počeli da naseljavaju Srbiju, kao da je bez mnogo pitanja, i još manje odgovora, prerasla u prećutni dogovor pod geslom „nama treba, a kod vas je jeftino“. Tako je u Beogradu i u drugim gradovima.

Prema podacima Agencije za privredni registar, u Srbiji ima 1.798 radnji čiji su vlasnici Kinezi. Iako ih bije glas da rade na crno, većina ovih prodavnica trguje u skladu sa propisima.

- Naši inspektori redovno obilaze kineske radnje - kažu u Poreskoj upravi. - U većini slučajeva oni izdaju fiskalne račune i izmiruju svoje obaveze. Naravno, i među njima ima onih koji ne poštuju zakon, a protiv takvih trgovaca podnosimo prijave. Prošle godine smo imali slučaj Kineza koji je optužen za klasičnu utaju poreza.

U Leskovcu, gradu u kome, posle prestonice, ima najviše Kineza, danas ih više niko i ne doživljava kao strance. U prvim godinama, retko je ko od lokalaca, nenaviknutih na goste, mogao da sakrije znatiželjne poglede na više nego suzdržane Kineze. Prošla je decenija, a odnos prema „braći Kinezima“ katkad je napredovao u prijateljstva, ali ona se mogu prebrojati na prste.

Lio Hjan Duo je osam godina u Srbiji. Poslednje tri godine je zakupac jednog lokala u najvećem od tri velika kineska tržna centra u Leskovcu. Bavi se prodajom garderobe i od tog posla živi njegova petočlana porodica. Kvadrat poslovnog prostora plaća dva evra. Samo u ovom tržnom centru još 60 njegovih kolega trguje raznom robom. Pored tržnih centara Kinezi u Leskovcu imaju i svoju pijacu i više malih prodavnica. Retki su oni koji žele da pričaju o svom životu u Srbiji.

- Ne ide nam posao kao ranije. Ljudi mnogo manje kupuju i stalno viču „skupo, skupo“ - posle polučasnovnog ubeđivanja pristao je da kaže jedan od trgovaca.

Kineski tržni centri rade šest dana u nedelji. Dobrostojeće poslodavce iz daleke Kine „pomaže“ lokalno stanovništvo. Dnevnica je 500 dinara, a oni koji baš imaju sreće, zarade i do 650 dinara dnevno. Umesto zakonskih 40, radi se 68 časova nedeljno.

- Boljeg posla nema, pa rmbačim ovde od jutra do sutra. Strogi su kao poslodavci, ali znaju i da pokažu srce. Meni je gazdarica pomogla i unapred mi isplatila dnevnice za ceo mesec - priča jedna od radnica dok drugi šapuću, da poslovanje Kineza niko ne kontroliše. - Jeste li vi videli negde fiskalnu kasu? Sve ide u njihov džep, a državi ništa. Niko od nas nije uredno prijavljen, nema osiguranja, niti odmora. Radiš dok možeš, a kad „padneš„, uzmu drugog.