NEMA posla! Mnogo naših se vratilo u Kinu. Sledeće godine i ja - kući. Ovde nije zadovoljna - na lošem srpskom kaže Ćao Ćin Long.

U vrevi kineskog tržnog centra u novobeogradskom bloku 70, Long je jedna od retkih koji pristaju da razgovaraju o bilo čemu osim o ceni svojih proizvoda. Nije, međutim, i jedina koja razmišlja da se spakuje i nastavi svoju trgovačku odiseju po Evropi u potrazi za boljim platišama i s nadom da će je put na kraju odvesti nazad u domovinu. Oni koji nisu uspeli da izdrže konkurenciju, pre svega svojih zemljaka, traže svoje mesto u Bugarskoj, Makedoniji, BiH.

Sidra koja su spustili, ukopana su plitko. Nisu naučili jezik, nemaju mnogo prijatelja van svoje zajednice, retko izlaze i većinu vremena provode na poslu. Ni među građanima Srbije interesovanje za Kineze, osim onog potrošačkog, nije veliko. Iako svakog dana oblačimo odeću napravljenu u najmnogoljudnijoj zemlji, kanale menjamo daljinskim upravljačima iz kineske prodavnice, o našim komšijama i trgovcima ne znamo gotovo ništa. Pa čak ni - koliko ih ima.

Iako često nerealne procene govore o nekoliko desetina hiljada, zvanični podaci Ministarstva unutrašnjih poslova kažu da na teritoriji Srbije živi oko 15.000 državljana ove dalekoistočne zemlje. Njih 9.320 ima prijavljeno boravište u Srbiji, dok ih je sa odobrenim privremenim boravkom - 5.858. Zbog posla privremeni boravak tražilo je oko 3.000 Kineza, a gotovo 2.500 tražilo je spajanje porodice. Samo u Beogradu ima više od 300 prodavnica čiji su vlasnici.

KINESKI “FEJSBUK“ ČAK i na društvenim mrežama Kinezi iz Srbije drže se svojih zemljaka. Uglavnom koriste kineske verzije globalno popularnih sajtova. Umesto „Gugla“ oni koriste „Baidu“, umesto „Jutjuba“ „Tudoku“, „Juoku“...

Doseljavanje Kineza u Srbiju počelo je krajem devedesetih, kada je za njih liberalizovan vizni režim. Počeli su sa malim prodavnicama u provinciji, a nekolicina imućnijih i spretnijih otvorila je restorane u Beogradu. Iako se žale na krizu, poslednjih godina uspeli su da osvoje i neke od najboljih lokacija u centru velikih gradova. Pre nekoliko meseci otvorena je kineska robna kuća na Terazijama u Beogradu, a slične postoje u centrima mnogih gradova.

Urbane legende nerazdvojni su začin svakog razgovora o „srpskim“ Kinezima - od bajkovitih priča o brakovima zbog papira za koje nude hiljade evra, do večite „misterije“ sahranjivanja. Iako se s vremena na vreme čak i pojavljuju oglasi u kojima se za fiktivni brak našim državljanima nudi i 10.000 evra, čini se da je reč samo o šalama ili prevarama. U našoj zemlji ima samo osamnaest mešovitih brakova između kineskih i srpskih državljana, a svega troje Kineza tako je dobilo naš pasoš. Oni uglavnom i ne žele pasoše država u kojima borave jer bi tako izgubili pravo na kinesko državljanstvo.

Misteriju“ sahranjivanja takođe je lako razrešiti.

- Posmrtni ostaci se uglavnom transportuju u Beograd, kremiraju i zatim ih, uz dokumentaciju koju izdaje kineska ambasada, porodica preuzima i nosi kući - objašnjavaju u JKP „Pogrebne usluge“ Beograd. - To je u skladu sa običajima u njihovom društvu u kojem je kremiranje pokojnika dominantno, a izbegava se da kontakt sa ostacima imaju ljudi koji nisu članovi porodice. Svega dvaput transportovali smo tela pokojnika u Kinu. Jedan Kinez sahranjen je na beogradskom groblju Zbeg.

Zbog sopstvene zatvorenosti i nepoznavanja jezika, kineska zajednica u Srbiji ostala je nevidljiva čak i za etnologe i sociologe. Sanja Srećković, student Filozofskog fakulteta, jedna je od retkih koji su se bavili ovom temom. Ona je istraživala navike i život tri kineske porodice u Sopotu.

- Rekli su mi da im je u početku bilo interesantno da putuju i upoznaju nove gradove, ali da sada samo žele da imaju pristojan život u domovini - kaže Srećkovićeva. - U Srbiju su došli zato što su imali rođake ili prijatelje koji su im pomogli. Novac koji su zaradili u Srbiji dele na dva dela. Jedan ostavljaju za osnovne potrebe, a ostatak šalju u Kinu.

PRVI NEIMARI SRBIJE

Poslednjih nekoliko godina građevinske kompanije iz najmnogoljudnije zemlje sveta odnose pobede na našim tenderima za kapitalne neimarske projekte. Tako će kompanija „Šandong haj-spid grup“ početi da gradi novu deonicu Koridora 11, kineska kompanija za telekomunikacije i infrastrukturu učestvovaće u modernizaciji pruga. Sa kompanijom „Čajna road end bridž korporejšen“ potpisan je predugovor za izgradnju dva regionalna auto-puta vredan 642 miliona evra. Ako se tome doda da ova firma u Srbiji uveliko gradi most Borča-Zemun, dobijemo da su se Kinezi u Srbiji nametnuli kao prvi neimari.