BOLjE da ostadoste pod zemljom, duboko. Za neko časnije pokolenje. Ovako, slušam osinjak gde behu pčele i carevo oko. Jer, vreme je opet naopako...

Posvetu u stihu ostavio je Svetim arhanđelima srpski pesnik Slobodan Rakitić, polovinom osamdesetih godina. Gnevan što narod odlazi, nije ni slutio da će dočekati takvu tragediju i osamu svetinje, čijom je lepotom i značajem vazda bio opsednut. Ni onda kada je ispisivao poslednju strofu: "Bolje da ste ostali skriveni, u dubini/ To što sad vidim sasvim je druga slika/ Osvanuh na svome grobu, u tuđini".

Priznao je, pred smrt, da mu je potresno stradanje Arhanđela pomoglo da umre.

Putujemo prema manastiru, od Prizrena, dolinom Bistrice. Ovde je u leto 1999. godine otet monah Hariton. Punu godinu tragala je za njim bratija. Našli su mu obezglavljeno telo, u albanskom groblju sela Tusus. Sahranili ga u Crnoj Reci.

- Zamislite kako je živeti sa takvim sećanjem - kaže Ivan Krstić, povratnik u carski Dušanov grad. - I kako je kad noćima san dolazi tek malčice u zoru, kao polusan... A, kako vi spavate?

SABOROVANjA I DEOBA CARSTVA POSLE smrti cara Dušana, koji je podigao Svete Arhanđele, ovo mesto postalo je mesto značajnih državnih saborovanja Srba. Ovde je, 1356. odlučivano o kobnoj deobi srpskog carstva, nakon smrti potonjeg Nemanjića. Koju deceniju posle, u Arhanđelima je knez Lazar "uvenčan" za srpskog samodržca. Posle pada Prizrena, Turci su manastir razvalili. Sinan-paša je 1614. godine naredio da se od belog manastirskog kamena sagradi džamija u Prizrenu. Sinan-pašina džamija, koju su ovdašnji Srbi čuvali i sačuvali.

Manastirska kapija otvorena. Kao na svakoj kući domaćina koji se raduje gostu. Ispred je smena straže. Policija KPS je odavno preuzela obezbeđenje.

Unutra, u kapeli obnovljenog konaka, liturgiju služi arhimadrit Mihailo, iguman. U dubini porte, tu gde su monasi pred nesrećni rat tek skućili svoju kuću, albanski ekstremisti je u pogromu 2004. zapalili i sve u njoj uništili - niče nova. Mesto za brojnije bratstvo. Za sve koji ovde dođu, da u molitvi nađu mir duše. I radost srca.

Kažemo igumanu, posle liturgije, nešto kao opravdanje što smo banuli. Bez najave.

- Na polasku u Prizren vladika Jovan (Ćulibrk) ispratio nas je porukom: "Nemojte Mihaila, u Aranđelima, da zaobiđete"... pa... mi, tako, i dođosmo.

- Neka ste, neka. Ovo je kuća sviju nas - odgovorio je.

Žurio je na svoja svakodnevna poslušanja. Oko novog konaka puno je posla. Mi prelistavamo vreme sa mladim bogoslovom iz Velike Hoče. Došao je ovamo da deo raspusta provede u manastirskom miru. Da pomogne: posluži goste, nešto i poradi. A ovih dana, u manastirskoj porti se samuje i - radi. Dolaze majstori, odasvud. Dolazi metohijski povratnički narod. Ponajviše iz obližnjih, srpskih, Novaka.

- Jeste nas malo, ali vredimo - pola u šali pola u zbilji kažu nam. - Boluje naš manastir od osame, ali traži leka. Nekada je ovo utočište i pribežište svom narodu bilo puno, kao oko. Sad... okupimo se za kakva praznika. Malo nas je. Radujemo se novom konaku.

Ivan Krstić priča da ovo, koliko je do sada urađeno, treba zahvaliti ponajviše igumanu Mihailu. Njegovoj upornosti i snalažljivosti.

- On nas sabira, pokreće - kaže Ivan. - Sabira nas da svetinja ne samuje i ne boluje. Da se sveća ne ugasi.

Izgradnja novog konaka započela je u proleće. Pritekli su dobri ljudi i država Srbija. Ali, nije lako. Potrebno je još mnogo rada i mnogo novca da bi se, kako je planirano, do kraja godine najvažniji posao završio. Kuća ukrovila.

- Kad se setim prvih seoba... to su teški dani - govori Krstić. - Posle napadi u leto '99, pa našeg oca Haritona... Onda, kako smo prvi, ovaj drveni konak pridizali iz pepela, posle proleća od 2004... verujem da ćemo i ovaj, novi pridići.

VEKOVNI TRAGOVI TRAJANjA U JEDNOM zapisu ostalo je svedočanstvo da je "car Dušan 1347. počeo zidati manastir na pomoć i spasenje duše i tela njegovog". Sabirao je, zabeleženo je, najbolje zidare u carevini, klesare, duboresce i drvodeljce. Za pet leta sagradio je manastir kome "pod suncem nema ničeg ravnog". Oko svetinje podigao je zidine, ostaci još svedoče o vekovnim tragovima trajanja, a unutra sagradio glavnu Crkvu Svetih arhanđela, crkvicu Sv. Nikole, konake, biblioteku, pisarnicu, bolnicu i trpezariju. O svemu se staralo i po više od dve stotine monaha.

Ivan vraća film u vreme pogroma. Zamrznute slike sećanja.

- Drugog dana pogroma, ovde je bilo sve spaljeno i smrvljeno. Odjednom je sve u vatri nestalo. Relikvije, duborezačka radionica, krojačnica. Nemački vojnici su spasavali monahe. Jedva ih odvajali od svetinje. Nisu imali mandat da nju, koja je živa gorela, spasavaju.

Iz Beograda, posle nekoliko dana, zvao je Rakitić. Jecao je. Setio sam se njegovog stiha: "Kratka je slava sveta/ Crni bivo dremlje/ Kraj reke ispod nevidljivog zvonika/ Kao poslednji zalogaj uzeh šaku zemlje".

Pitao je da li će se monasi ikada vratiti, da li će se svetinja ikada pridići, i da li će, umesto sokola, orao iznad Bistrice pokazivati lice?

- Čudo je bilo kada su se monasi posle nekoliko dana vratili. Veliko čudo. Nemci su im dopremili dva kontejnera za smeštaj i dva mala šatora za alat. Počeli su, njih petorica, sami da raščišćavaju ruševine. Prikupljaju preživele ikone u bakru. Delove svećnjaka. Krune za venčanje. Kašičice za pričest... Strpljivo i polako vraćali su život manastiru.

Potom su, sa narodom, podizali drveni konak u kome i danas traje molitva. Kao što je trajala vekovima. Samo... da nas je više.