Ideja o vraćanju zavetne Njegoševe crkve na staro mesto potekla je ove, jubilarne godine, kada se navršavaju dva veka od rođenja lovćenskog genija. Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji sedi u stolici svojih velikih prethodnika Petrovića, početkom maja se obratio pismom premijeru Milu Đukanoviću.

- Veliki jubilej je istorijska prilika da se ispoštuje poslednja Njegoševa volja - kazao je Amfilohije. - Obnova Njegoševe zadužbine predstavlja jedno od sudbinskih pitanja oslobođenja Crne Gore totalitarnog nasleđa i istinskog povratka pravu i pravdi. Ako je nije moguće podići na istom mestu, onda to valja učiniti u blizini Mauzoleja, kao svedoka jednog vremena. Obnovili bismo crkvu kakva je bila pre rušenja 1916. godine

Vladika Amfilohije je u propratnom pismu naglasio da „ukoliko vlada ne prihvati ovaj zahtev, u šta ne mogu verovati, Mitropolija će biti primorana da sudski proces pokrene ponovo kod domaćih i međunarodnih sudova“.

A kako je i kada stradala Njegoševa crkva na Lovćenu, koja se nalazila i u grbu NR Crne Gore u vreme SFRJ, i gde su njeni „ostaci“, pitanje je kojim su se pozabavili reporteri „Novosti“ proteklih dana.

Ivanova korita u podnožju Lovćena: gomila kamenja, lepo tesanog, zarasla u travu, „ukrašava“ već dugo prostranu livadu oko obnovljenog dečjeg odmarališta u ovom planinskom centru, koji je zimi i posebno tokom letnjih meseci prepun mladih iz raznih krajeva. U sredini gomile zarđala metalna šipka. Gotovo niko ne obraća pažnju na prosuto kamenje, koje je ovde stiglo daleko pre nego što su rođeni devojčice i dečaci koji na Ivanova korita dolaze na odmor tokom cele godine.

Malo je, naime, njih koji znaju da je gomila neobeleženih tesanika - Njegoševa. Ona je u stvari deo kapele, zavetne crkve „pustinjaka cetinjskog“, koja je porušena u leto 1972. godine dekretom tadašnje crnogorske vlasti kako bi ustupila mesto faraonskom mauzoleju koji je uradio veliki vajar Ivan Meštrović. A metalna šipka je gromobran koji je crkvu i Njegoša štitio kada se nebesa „razljute“.

TRANSPORT STATUE IZ SPLITA Posle dvodnevnog putovanja od Splita, gde je u ateljeu vajara Andrije Krstulovića oblikovana u jablaničkom granitu po konceptu Ivana Meštrovića, Njegoševa statua je prispela na Cetinje. Statua je putovala morem na dizalici remorkera „Proleter“. Veliku skulpturu, tešku 28 tona, od Budve do Cetinja nosio je kamion marke „faun“. Bilo je to u septembru 1957. Dve godine kasnije su na Cetinje stigle dve ogromne karijatide, dve zorne Meštrovićeve Crnogorke.

Petar Drugi Petrović sagradio je 1846. godine crkvu na Lovćenu posvetivši je svom takođe slavnom stricu Petru Prvom, potonjem Svetom Petru Cetinjskom. Pet godina kasnije vladika i pesnik testamentom je ostavio amanet da u toj crkvi bude sahranjen, ostavljajući prokletstvo ako mu želja ne bude ispunjena.

Usled nevremena, tog oktobra 1851, kada je zauvek sklopio oči najveći pesnik slovenskoga juga nije sahranjen na Jezerskom vrhu - želja mu je ispunjena četiri godine kasnije. Usledio je Prvi svetski rat i avgusta 1916. godine Njegoševi posmrtni ostaci su krišom preneti u Cetinjski manastir. Artiljerija Austrougarske monarhije, koja je tukla iz Boke, dobrim delom je razorila crkvu kapelu, koju je septembra 1925. obnovio tadašnji jugoslovenski kralj, inače unuk Nikole Prvog Petrovića, Aleksandar Karađorđević. I Njegoš je ponovo našao grobni mir u izabranoj večnoj kući. Kapela, koja se nalazila u grbu Crne Gore, porušena je u leto 1972. kada je tadašnja vlast crnogorska, na čelu sa Veljkom Milatovićem, uz podršku ondašnjih vlasti Jugoslavije, odlučila da ruši kapelu. Dve godine kasnije, kada je otvoren mauzolej, protiv čije izgradnje su bili mnogobrojni jugoslovenski intelektualci, među kojima i Miroslav Krleža, Meša Selimović („ne stavljajte samar na Lovćen“) i drugi, Njegoševe kosti su po šesti put sahranjene, ovoga puta protivno njegovoj volji.

Kamen sa kapele, obeležen brojevima, koje je vreme uglavnom izbrisalo na vetrometini Ivanovih korita, posložen je na ledinu podno Lovćena. Bilo je rečeno da će Njegoševa zavetna crkva biti podignuta od istog materijala „negde drugo“, pominjala su se baš i Ivanova korita. No, to se nije dogodilo.

I ta gomila se smanjila, tesani kamen je sigurno zapao za oko graditeljima koji i ne znaju o čemu se radi. Takav odnos prema Njegošu se ne može ni razumeti ni opravdati.

Ljuti su i neki od potomaka svetorodne loze Petrovića, na Njegušima, koji kažu da se nažalost stiče utisak da je Njegoš na meti. Kamenje s kapele čami u travi, a crkva, zasada, vaskrsava u dobrim željama pojedinaca. Velikog poetu pojedini tobože učeni ljudi „proteruju“ i iz udžbenika. Njegoš je na „popravnom“. Čudo, dakle, neviđeno.

Drugi učeni i razumni ljudi, uglavnom podalje od vlasti, ne mogu da shvate i prihvate ovakav odnos prema duhovnom i kulturnom blagu Petrovića. Srećni narodi koji poštuju svoje velikane obležili su svaki trag kuda su se oni kretali. Tako su Englezi „markirali“ i mesta gde je Šekspir proveo koji dan odmora. Slično je s Puškinom, Servantesom, Bodlerom, Igoom... Gde smo to, pitaju se mnogi? Očigledno daleko od sveta kojem verbalno težimo, rušeći pred sobom one koji su davno, materijalno siromašni, ali duhom i znanjem izuzetno bogati, bili deo toga sveta.

Odluku da na Lovćenu kapela ustupi mesto mauzoleju donela je Vlada NR Crne Gore još 1952. godine. Opština Cetinje, pak, decembra 1968. godine donosi odluku o preuzimanju obaveze Vlade iz 1952, a pošto je već „viđeno“ rušenje crkve Mitropolija crnogorsko-primorska se žali sudu. Ustavni sud Jugoslavije se, međutim, proglasio nenadležnim, vraćajući predmet u Crnu Goru. Nađen je „modus“ - crkva je proglašena „arhitektonskim, kulturno-istorijskim objektom“ i rušenje je moglo da počne.

OBNOVA MAUZOLEJA Zvanična Crna Gora, zasigurno je, obnoviće ove godine - Mauzolej na Lovćenu. Po rečima akademika i čuvenog vajara Pavla Pejovića, građevinu je vreme dosta oštetilo i biće obavljena temeljna obnova. Taj posao će biti završen tokom leta, a u septembru ove godine biće i ozvaničen.

Pripreme za gradnju Meštrovićevog mauzoleja počele su još 1970. Izvođeni su pripremni radovi, ali kada rušenje crkve, oko čega je bilo dosta sporenja, više nije bilo moguće odlagati, upravnik gradilišta na Lovćenu Mirko Živković okupio je na Ivanovim koritima radnike da bi im saopštio zadatak. Iz gomile je istupio musliman iz Bijelog Polja Iso Mahmutović i kazao:

- Ja neću da rušim crkvu!

Bio je to skandal, ali odvažni Iso se nije pokolebao. Ni po cenu otkaza koji je sam dao. Poslušalo ga je još nekoliko ljudi njegove vere. No, ubrzo je Rade Radoman, direktor cetinjske „Gradnje“, našao „domaći kadar“. Kamenje s kapele, koje će završiti neslavno na Ivanovim koritima, numerisano je na licu mesta. Da bi negde drugo stara crkva „vaskrsla“. Bilo je to u leto 1972.

Manje je poznato da su na Lovćen prvo „pretresene“ Njegoševe kosti, pa se onda pristupilo rušenju kapele. Učinjeno je to u „naučne svrhe“, Njegoševe kosti su temeljno premerene. Komisija koju je formirao Odbor za izgradnju mauzoleja je, kako u svojoj knjizi piše dr Božina Ivanović, „10. jula 1974. prenela i smestila Njegoševe posmrtne ostatke u kriptu novoizgrađenog mauzoleja“. Pošto su ranije prethodno premerene. Nauka nije dobila neke značajnije podatke osim onih da je najveća dužina Njegoševe lobanje 190 mm, visina 114 mm, a zapremina (primena Manuvrierove metode) 2.010 cm kubnih! Nije precizno utvrđena ni Njegoševa visina koja „šeta“ od 185 do 225 santimetara.

- Zapremina moždanog dela Njegoševe lobanje, a osobito masa (težina) njegovog mozga, zadivljujuća je. Ispitivanja su pokazala natprosečne vrednosti koje daleko prevazilaze sve do sada poznate i u literaturi opisane srednje, grupne i populacione, pa čak i individualne vrednosti - zapisao je Božina Ivanović.

A iz Crkve je tada rečeno da su „Crnogorci postali bogatiji za još jedno svetogrđe“.



JUBILEJ BEZ PARA

NA sceni Narodnog pozorišta u Beogradu krajem prošlog meseca 12 znamenitih srpskih pesnika učestvovalo je u jedinstvenoj „Pesničkoj liturgiji za Njegoša“. Ovo je jedna u nizu manifestacija kojom godinu jubileja velikog pesnika želi da obeleži Odbor za proslavu dva veka od njegovog rođenja. Odbor čine predstavnici Matice srpske, SANU I ANURS, i do danas je dobio načelnu podršku patrijarha Irineja, predsednika Srbije Tomislava Nikolića, ministra kulture Bratislava Petkovića i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, ali ne i finansijsku podršku države.

Odbor već mesecima iščekuje odluku Vlade Srbije po kojoj bi se obeležavanje dva veka Njegoša uvrstilo u ovogodišnji kalendar i odredila suma novca kojom bi se sačuvao dignitet proslave. Bez takve podrške pod znakom pitanja je i planirani, trodnevni međunarodni naučni skup „Njegoš u svom i našem dobu“, koji bi se odvijao od 6. do 8. novembra u Beogradu, Novom Sadu i Banjaluci. Do sada je učešće potvrdilo 110 naučnih imena iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, kao i iz slavističkih centara širom sveta.