U ŽIVIM slikama stradanja Pećke patrijaršije, starešina ovog manastira više od pola veka, igumanija Fevronija, pokreće jednu. S njom živi, kao sa živom ranom. Onu iz 16. marta, 1981. godine.

Sećanje...

- Zapališe nam konak, neki Albanci, nesreće jedne - kaže nam. - A ti treba da ćutiš, kao da se ništa nije desilo. Molila sam se Bogu da se opaki jezik ćutanja kad-tad razveže. I, to sam doživela. Ali, to ni za trunku nije ublažilo moju tugu.

Nekoliko dana pre požara, milicija je zabranila Sabor u Patrijaršiji. Tradicionalno okupljanje na Veliku nedelju, uoči vaskršnjeg posta. Igumaniji je objašnjeno, neka se ovoga puta ne okuplja narod, zbog demonstracija u Prištini. Vest o zabrani Sabora upućena je i vernicima.

Sećanje...

- Tužno je da je tog dana porta bila skoro prazna. A prethodnih godina, iglu da si bacio, ne bi imala gde da padne. Crkva puna. Otac Desimir, tada sveštenik naš, pričešćivao je do podneva. Toliko je bilo ljudi. Posle službe i pričešća krenemo u litiju sa ikonom majke Božije. U poprti se igralo i pevalo. Po tri kola se upletu. Narod doneo i ručne radove na prodaju. Veselje bilo do kasno u noć.

NEDELO, NA VIDELO U JEVANĐELjU, po Luci, ovako piše: nema ništa tajno i sakriveno, što se jednom neće doznati i na videlo izaći - govori mati igumanija. - Tako je i ovo nedelo izašlo na videlo. Mi smo se u nemoći uzdale u pomoć Hristovu. Reči njegovog apostola da se "sila moja u nemoći pokazuje", snažile su naš ostanak u Patrijaršiji. I narod koji se posle sabrao oko ove svetinje u svakoj pomoći ohrabrivao nas je. Ko je tada slutio da ima i od goreg - gore. Ima... A to je ovo, danas.

- Obradovali smo se kada su nam posle večernje (službe) došli iz Deviča igumanija Paraskeva, otac Damaskin, profesor Bogoslovije u Prizrenu... Đorđe Ković i monahinja Justina. Damaskin je bio na putu za Vučitrn, krenuo na Duhovnu akademiju. Božija promisao ih ovde dovela. Samo Božja promisao! I zadržala ih kod nas tokom noći.

U zoru, priča igumanija, buknuo je požar. Prvo na plafonu gostinske sobe u konaku, u kojoj je zanoćio Đorđe.

- Gorimo, ima li koga? - vikao je i lupao u vrata.

Imao je muku sa vidom, pa je teturao od zida do zida. Paraskeva viče: Šta ti je Đorđe, čoveče? On ponavlja: Gorimo, gorimo! Svi smo u trenu već na nogama.

Za nekoliko minuta plamen je zahvatio skoro ceo krov starog konaka. I deo novog, koji je bio u izgradnji.

- Gasimo vatru, a ona sve više obuzima - seća se mati Fevronija. - Svako doprinosi da je zaustavimo. I Paraskeva, Damaskin, Đorđe, svo sestrinstvo... Doleteli i naši ljudi iz pećke bolnice. I sveštenici, Stanko i Radoman. Niko ne misli na život, spasavamo riznicu koja je bila u konaku. Rukopisne knjige i drugo što je svedok vekova naših. Dolazi, u neko doba, i vatrogasna. Kako oni upru crevo za gašenje, vatra se još više razbukti. Vidim ja, oni je raspiruju. U drugoj cisterni vode nema ni do pola. Priključite je, ljudi, na naše česme, kažem vatrogascima. A kao da nisam ništa rekla. Požar je harao.

Stari konak Pećke patrijaršije je potpuno izgoreo u ovom požaru.

- Zapaljen je, zapaljen - kaže igumanija. - Govorila sam to i onda kada su od mene tražili da potpišem izjavu, priznam, kako smo mi konak same zapalile. Kako bismo same svoju kuću zapalile, koju smo tako dugo kućile. Kažu: ćuti, da te Bistrica ne odnese. U Patrijaršiji se, istog dana okupio narod. Uznemiren. Potresen. Zovu nas u svoje kuće da u njima konačimo. Neke monahinje prihvataju poziv. Druge se savile pod vedro nebo. Nema mira u tuđoj kući, na tuđem pragu kad je tvoj zapaljen. Bio je to za nas veliki udarac. I veliki bol.

- Svi znamo da je vatra ubačena spolja, a vlast govori da nije. Kažu posle, kad nisu od nas dobili potpis, da je požar izbio zbog neispravnih kablova za struju... Onda da se dimnjak zapalio... Ali, zaklela se zemlja raju... Patrijarh German nam je, ovde, na svom poslednjem putu, ispričao da mu je jedan naš čovek, Srbin u vlasti, priznao da je požar podmetnut. Ali se to tada moralo sakriti. Narod je znao, kažem patrijarhu, džaba su krili. Znao sam i ja, rekao je, ali nije vredelo ništa što sam se borio da to i dokažem. Molimo se Bogu, da oni koji dođu posle nas ovu istinu ne zaborave. Eto, to sam čula od patrijarha Germana. Nesreća je, velika nesreća što ne pamtimo. Ako opraštamo, to je hrišćanski. Da zaboravljamo... To ne smemo.

ĆUTANjE I LAŽ

KADA su nam zapalili manastir, i kada su u tom požaru izgoreli konaci, rezidencija patrijarha, skladišta, magacini... Kada je to sve gorelo, kao da smo i mi, u toj vatri gorele. To je bilo kao smrt. Ona je trajala dugo. U lažima. U ćutanju. U nepravdi.

Sutra: Dani kao pakao