SVAKA vlast, ako nije u skladu sa Bogom i narodom, zna da se izopači. Da bude opasna. A kako su se naše ponašale i ponašaju, nije na meni da o tome sudim. Dela ili nedela iza svakog od nas ostaju. Ona o nama govore. I o nama sude - odgovorila je igumanija pećka, Fevronija, kada smo je pitali koju vlast ponajviše pamti, kao taj sklad „između zemlje i neba“.

- Posleratna, komunistička vlast nas je anatemisala. A Tito je ovde bio dva puta. Prvi put, sa Jovankom, početkom 1967. godine. Da, da... Tada su bili. (Albancima je tada obećao autonomiju, prim. aut.) Podizale smo zvonik. Nije ga bilo kada smo došle, a kako će svetinja bez zvonika i zvona. Kako da se oglasi? Ne znam da li su Titu u Prištini preneli da sam im ja tamo banula, tražila da nam pomognu oko radova na zvoniku. Oni odugovlačili. Povuci, potegni... Da li će doći neko iz Zavoda ili neće... Mi rešimo: vala ćemo same da ga podignemo. Tih dana su Tito i Jovanka došli. I u crkvu su ulazili. Pratili su ih ovdašnji političari. Pokazivali im crkvu, freske, ikone. Posle su darovali zvonik. Dali sto hiljada dinara. Drugi put Tito je došao posle nekoliko godina. Sam. Nije ulazio u crkvu.

PRAVO SAM GA U OČI GLEDALA DOK je Slobodan (Milošević) dolazio manastiru, u glavi mi je stalno bila priča patrijarha Pavla kako je išao kod njega, početkom devedesetih i molio ga da crkvi vrati zemlju. Posebno u Metohiji. Pa, kad smo seli ovde, ja ga pitam: - Što, Slobodane, ne vrati zemlju crkvi? Da si vratio, drugačije bi se, možda, mi nosili s nevoljama. Gledala sam ga pravo u oči. I on mene. Odgovorio je: I to ćemo da rešimo.

- Pitala sam kasnije patrijarha Germana šta misli zašto je Tito dolazio u Patrijaršiju. Odgovorio mi je bez razmišljanja: svakome se, jednom, otvore vrata na putu pokajanja. Isto sam pitanje postavila i patrijarhu Pavlu, kada je dolazio Slobodan (Milošević). I dobila isti odgovor.

Godina 1968. Buknule su demonstracije kosovskih Albanaca. Cilj je bio da se ubrza obećana autonomija. Ona im je i faktički data 1974. godine. U međuvremenu, usledili su strašni napadi i pritisci na srpsku crkvu i njen narod. Crkveni život, pod bremenom teškoća, zaodenuo se u muk.

Igumanija se seća da je patrijarh German uputio pismo Titu u kome ga moli da se zaustave napadi na crkvu i malo imovine što joj je ostavljeno na Kosovu i Metohiji.

- Molio je patrijarh da se zaustavi seča šuma na imanju Deviča i Gorioča. Rušenje spomenika u Vitini. Kamenovanje manastira, napadi na monaštvo i narod, i to sekirama. Baš tih godina, posle prvih najžešćih napada, počele su i seobe našeg naroda.

Na odgovor sa Dedinja nije se dugo čekalo. Tito je posle nekoliko dana odgovorio. Obećao je da će učiniti sve da se spreče napadi, zaštite životi i imanja.

- Ali od obećanja nije bilo ništa - seća se igumanija. Negde je zakočilo. A gde? U našoj srpskoj vladi (Izvršno veće Srbije). Tu je prosleđeno pismo sa Dedinja, ali i zatvorene oči pred srpskim nevoljama. Komunisti odlučili tako. Da se ne kvari bratstvo i jedinstvo, pa je sve zabašureno. Bratstvo i jedinstvo, to jeste lepa parola, ali netačna. Da sam ja znala za to pismo, pitala bih Tita gde je ono i ko ga je lično zabašurio. A napadi ne prestaju. Ali, nisam znala.

Patrijarh German je meni i episkopu (Pavlu) sve to ispričao na Vidovdan, posle onog velikog narodnog okupljanja na Gazimestanu (1989). Vratio se ovde, gde je zasedao Sveti arhijerejski sabor, da završe sednicu. Priznao nam je patrijarh, tada, da je verovao kako će se zulumima, posle Titovog obećanja, stati na put. Bio sam naivan, kazao je, izdali su nas komunisti, naši Srbi. Zaboravili da su dužni da svom narodu čuvaju ponos i dostojanstvo.

Slobodan Milošević nije sa patrijarhom Germanom, sa Gazimestana, došao u Patrijaršiju, posle čuvenog vidovdanskog mitinga. Došao je devet godina, kasnije. Tada su se nad Kosovom nadvili olovni oblaci nove, ovog puta oružane pobune.

- Rekli su nam da će doći da poseti Patrijaršiju i ja sam ga dočekala na kapiji ispred porte - vraća sliku susreta igumanija. Jesen je bila, lep dan. Kaže Slobodan - dobar dan. Pruža ruku. Srdačan. Pita me, odmah: Kako je? Kako živite? Kažem: Dobro, hvala Bogu. A, on će: Svi viču, zlo, a ti - dobro je. Šta ću, šta ima da se žalim, mislim sama u sebi... Ušao je u crkvu, u konak. Seo, evo tu (pokazuje rukom u vrh stola). Pita: Šta vam je najpotrebnije? U nekoliko rečenica ispričam da mi u manastiru ne trošimo meso, pa bi bilo dobro kada bi nam država pomogla barem jedan ribnjak da imamo.

- Sve to što ja govorim piše jedan njegov saradnik... Došla zima, a otoplilo kao da je proleće... Zaboravile mi na ribnjak. Kad, eto ti majstora. Ne jedan, osam ribnjaka su nam napravili! Ako me pitate, jesam li verovala? Nisam... Ali verujem da u svakom čoveku ima toliko dobra da bi se na njemu mogao podići raj. Kao što ima i dovoljno zla da se stvori pakao.

AKO SE STUB POTKOPA

KAD god bi išao u Dečane, Boris Tadić je dolazio i u Patrijaršiju. Zadržavao se kratko ukoliko nije kakav praznik. Za praznike je ostajao i na službi. - Sećam se poslednjeg susreta i razgovora s njim, kad je dolazio kao predsednik. Rekao je baš ovako: Mati, žao mi je što je nesloga među vladikama. Nije dobro da se odnosi u crkvi poremete. Da se i taj stub potkopa. Tako mi je rekao.

Sutra: To je bilo kao smrt