KADA je igumanija Fevronija, 1957. godine, sa sestrinstvom došla u Pećku patrijaršiju i preuzela brigu da se "kuća kući", u isto vreme za episkopa raško-prizrenskog postavljen je vladika Pavle, kasnije 44. po redu patrijarh srpski. Sa vešću o postavljenju vratile su joj se slike iz manastira Jovanje, gde je zamonašena.

- Pavle je bio u Blagoveštenju, a to je na neki kilometar od Jovanja - seća se. - Dođe on, popne se na jabuku. Bere i ćuti. Kad napuni korpu, prvu izaspe sestrinstvu. Drugu za narod koji dolazi. Tek treću nosi sa sobom. Ni pomislila nisam da ćemo ga ovde dočekivati kao našeg patrijarha.

Izbor je obavljen početkom decembra 1990. godine, kada je na tronu Svetog Save Pavle nasledio patrijarha Germana.

- Javlja mi se đakon Toma iz Beograda, iz Patrijaršije. Veli: "Znaš li ko je sada patrijarh?" "Odkud ću znati?!" A on će: "Pavle, Pavle!" E, kažem: vi ćete njega pojesti za tri godine... Dobro je da nisam bila u pravu.

Nije beležila koliko je puta dolazio posle ustoličenja.

RANA I RADOST PATRIJARHA GERMANA KOLIKO je bilo teško nama na Kosovu i Metohiji, toliko je bilo teško i patrijarhu Germanu, kome su u komunizmu bile vezane ruke - govori igumanija. - S druge strane, prigovarano mu je da je popustljiv prema vlastima. A ja znam da se snalazio, mudro u tom, teškom vremenu. Govorio je, kad god bi došao ovde: idi mudro, ne pogini ludo. Raskol i odvajanje makedonske crkve, bila je njegova velika rana, a radost, kada se izborio da se nastave radovi na hramu Svetog Save. Molitveni prostori svetinje nasilno su bili pretvoreni u magacine. I autobuske garaže.

- Malo, malo, pa eto ga. - Samo se stvori na kapiji. Sam. Vozom dolazio, u početku. Posle, autobusom. Žalost me obuzela kad je po Vidovdanu, devedeset devete, iz Gračanice stigao u pratnji strane vojske. Narod ga, nesrećan, ovde dočekao. Porta puna, a tišina kao da nikog nema. Niko ga ništa nije pitao. I šta da ga pitaju... Oni idu, a on došao.

Obilazio je, u tom danu, stradalu Metohiju. Spaljene crkve i manastire. Porušene. Kad se vratio, reč nije progovorio. Posle večernje službe, ostao je dugo u manastirskoj crkvi. Te noći ni trunke nije zaspao.

Ni igumanija ga ništa nije pitala. Samo dve nedelje pre Vidovdana, razgovarali su dugo, u istom salonu konaka u kome danas beležimo ovo kazivanje.

- Pitam ga: pobogu Deda (tako smo ga u Patrijaršiji zvali), što Slobodan potpisa ono zlo u Kumanovu? "Morao je", kaže. "Zapretili su da će nam sve živo na zemlji pobiti..." Otelo mi se, glasno: ionako će nas pobiti. Nije mi na to ništa odgovorio.

Seća se mati Fevronija da je voleo da dođe u manastir, posebno zimi, za Božić. Ostane nekoliko dana.

- Okupi sestrinstvo i uči ih pevanju. Dve iz Gračanice, dve iz Deviča, Julijana i Anastasija, četiri odavde. Vežba s njima osmoglasnik. Posle ode u svoju sobu, u konaku. Čita... Piše... Ujutro, pre zvona, eto ga u kapelu. Kad sestra ode da mu pospremi krevet, vidi da je on u stolici dremnuo.

Takav je bio, priča igumanija, i dok je bio episkop. Tokom njegovih gotovo trideset i četiri godine episkopskog staža, mnoge su nedaće za crkvu i narod zajedno nosili i rešavali. Često se to breme svaljivalo samo na njihova leđa.

- Bilo je to vreme nacionalizacije, oduzimanja imanja manastirima i crkvama. Njive i šume, sve ono što je kroz vekove sticano ili na poklon dobijano... Od čega se ne samo živelo i prehranjivalo, nego i narod sačuvao - odjednom je usahlo. S jedne strane, država oduzima. S druge, što je preteklo, otimaju Albanci. Imanje da i prežališ, a kad nasrnu na crkvu. Na monahinje. Na decu... To je bolno.

Stalno joj se vraća u sećanje dan kada se, jednom, episkop Pavle vratio iz Deviča. Bio je potresen.

- Ispričao je da su Albanci dvanaestogodišnju devojčicu oteli iz manastira Devič, u kome je podizana od svoje pete godine.

U Beograd je odmah poslao izveštaj. Teško mu je bilo što nikakav odgovor nije dobio. Kad je ponovo napadnut Devič, a mati Paraskevi prebili ruku, opljačkali manastir, oteli što se oteti moglo, ponovo je pisao - gore.

Ovoga puta nije ostao bez odgovora. Ali ni to nije bilo dovoljno da se zaustavi nasilje. Sve je opet zabašureno.

Ni našim ljudima, Srbima, koji su bili u vlasti na Kosovu i Metohiji nije odgovaralo da se zna da ovde mnogo toga nije u redu.

Čak su ga upozoravali da pripazi šta u Beograd javlja. Tako su se osilili i oni što su, posle, nasrtali na Patrijaršiju, pa su zapalili patrijaršijski konak. Umalo manastir da nam živ, u vatri, izgori. Ne želi igumanija da imenuje nikoga. Izbegava da imenuje narod iz čijih su redova izgrednici. Kaže, nisu svi isti. Ne želi ni o politici, mada vesti prodiru i preko manastirskih zidina. Politika je ova naša crnina, kaže nam. Dodaje da u svakom narodu ima kukolja: kao što među nama ima loših i među njima ima dobrih. Ali onaj "kusi" ne da žitu da se uspravi.

- E, taj kukolj njihov preprečio je put patrijarhu, kad se vraćao iz Drenice. Jedan od njih ošamario ga je, nisu mu zaboravili što je govorio istinu o njihovim zlodelima, pričao nam je kad je došao u Patrijaršiju. Pitam ga, šta si mu rekao? Odgovorio mi je, sa hrišćanskom smirenošću i trpeljivošću - šta da mu kažem, ošamario si sebe, nisi mene. Ko udari na istinu, ona će mu se osvetiti. I za sebe. I za sve svoje.

HRABRO NOSI SVOJ KRST
IGUMANIJA pećka, Fevronija, bila je na ustoličenju tri patrijarha. Germana i Pavla u Sabornoj crkvi, u Beogradu, a Irineja, sadašnjeg srpskog prvoarhijereja - u Pećkoj patrijaršiji. - Kada je Irinej rukopoložen u Sabornoj crkvi, zdravlje me naglo na putu prema Beogradu izdalo - priča. - Završila sam u bolnici. Sutradan, eto novog patrijarha, da me poseti. Kažem mu: hrabro nosi svoj krst, a on: živa ti meni i zdrava bila.

Sutra: I predsednici - pokajnici