SLUTILA sam zlo. Ali da će biti ovoliko, da živiš kao u logoru, da te čuva tuđa vojska... I da naš narod svojoj svetinji dolazi u strahu da li će do nje stići... To nisam slutila. I, pravo da vam kažem, molila sam se Bogu da odem na onaj svet. Da u ovim mojim godinama, posle svega što sam preživela, ne moram da budem i svedok neizmerne tragedije svetinje i ljudi. Ali, ni „gore“ se ne ide kad ti hoćeš, već kad te pozovu.

Ovako igumanija pećka, Fevronija, više od pola veka starešina najznamenitijeg srpskog manastira započinje kazivanje za „Novosti“. Sve što će kasnije reći, za nju je, veli, manje važno. Pa, kao refren ponavlja pitanje:

- Da li ću dočekati dan da se savlada ova tragedija. Da se u Peć vrate Srbi, koji su ovde od davnina živeli? Vazda je bilo teškoća, ali je bilo i više nade. Ja se molim, verujem i nadam da će se i ove nevolje prevazići.

Iza ovih reči koje izgovara tiho, kao da ostavlja zapis u kamenu, njen je monaški put, dug gotovo sedam i po decenija. Započeo je u manastiru Jovanje, davne 1939, uz blagoslov vladike Nikolaja (Velimirovića), tada episkopa žičkog. U leto, dve godine pre, uputila se iz rodnih Sandića kod Brčkog, odlučna da služi samo Bogu. I istraje u toj službi do sudnjega dana.

Razgovaramo, satima, sa igumanijom u salonu konaka. Sa ikona dolazi lice Bogorodice. A svetlost sa prozora pada na ruke igumanije. Gotovo ceo vek ispisan je na njima. Uprkos godinama, seća se svih događaja koji su obeležili život svetinje. I njen monaški put.

O svojoj odluci da tim putem krene, priča nam:

- Bilo je to drugo vreme, ni nalik onom koje će nas kasnije pogoditi. U školama i crkvama proslavljali smo Svetog Savu, kako i dolikuje svetitelju. Školska deca bi, posle službe u crkvi, s pojanjem, krstovima i barjacima dolazili u školu. Napred ikona sa svetiteljem. U jednoj ruci mu otvorena knjiga. Drugom blagosilja. Škole su bile ukrašene zimzelenom i vezenim peškirima... Sva moja pažnja bila je okrenuta životu ovog svetitelja: kad je on ostavio krunu i otišao u manastir, to mora da je uzvišenije od svakog, materijalnog dobra. Mada su moji roditelji bili imućni, ja dobar đak u školi, priziv je bio jači... Odlučila sam da idem u manastir. Roditelji se našli u čudu, čude se i moji, braća i sestre. Bilo nas je osmoro. Kad je tako, majka mi kaže na ispraćaju: „Živa crkvu ne napuštaj. Ako se predomisliš, nećeš imati gde da se vratiš.“

POKAJANJE I PRIZNANJE IMALI smo mi, nesložni, od koga da učimo i prema čijim besedama da se vladamo - govori igumanija. - A da li smo? Svako od nas zna odgovor, samo do priznanja i pokajanja stižemo kasno, kad izgubiš telo, a nisi spasao dušu svoju. U Žiči sam prvi put čula vladiku Nikolaja kako besedi: „Znaš li, dete moje, zašto pobedonosni narod trpi poraze od svoje nesloge i razdora? Jede hleb zagorčan suzama i pakošću? Zato što pobedi krvnike oko sebe, a ne pobedi ih u sebi.“

Sa tek osamnaestogodišnjom Petrom Božić (to je svetovno ime igumanije) iz Sandića put manstira krenula je i njena rođena sestra. I sestra od tetke. U ramu između detinjstva i mladosti Petra Božić je ostavila svoje đačke knjige. Stihove Desanke Maksimović i Milice Stojadinović.

- Krenule smo u Žiču na Veliki sabor - živo se seća mati Fevronija - nas tri, peške do Loznice. Volovska kola vuku nam stvari. Mi idemo i pevamo. U Loznici smo prenoćile, a odatle, opet peške, do Valjeva, Čačka, pa u Žiču. Kad smo stigle, razvijemo mi naše barjake, pevamo. Narod gleda. Tu je vladika Nikolaj. Kažemo mu: „Preosvećeni, mi smo došle da ostanemo.“ „Sigurno?“, pita nas. „Sigurno“, odgovaram, kao najstarija.

Vladika Nikolaj ih je poslao u manastir Jovanje, u klisuru između Ovčara i Kablara da tu sačekaju monaški postrig.

- Dugo smo čekale da nas zamonaši, ali nismo dočekale. Vladiku Nikolaja, kad se zaratio, Nemci su zatvorili u manastir Raču, pa u Vojlovicu. Tamo su ga, sve vreme, pod puškama čuvali. Posle ga sproveli u zloglasni Dahau. Preživeo je, ali je umro u tuđini. Žalosno je što se za života zbog komunista nije mogao vratiti u Srbiju. Kad su mu vraćene mošti u rodni Lelić, narod mu je odao priznanje za sve muke.

Jovanje. Nimik kod Požarevca. Manastir na Ozrenu pa Tavna, kod Bijeljine. Godina 1957.

Novo vreme. Nova, komunistička vlast, crkvu žigoše „opijumom za narod“. Sveštenstvo i monaštvo proganja. Manastiri odolevaju, „borimo se kako tako, a u srce udara da su nam Svetog Savu proterali iz škole“.

RAZDOR I NESLOGA POSILILI smo se. Pogordili. Uzdigli se iznad Svevišnjeg. Počeli da obožavamo samo sebe. Pali i dušom i telom. Da nismo, ne bismo bili zavađeni i razjedinjeni kao pre Svetog Save. Ali ne treba da klonemo duhom u veri u Boga. I ne malaksamo u nadi u Hrista. Svakom ko u manastir dođe, ponavljam ono što je patrijarh Vikentije rekao narodu: molite se Bogu, ako hoćete. Ako nećete, a vi... Kako hoćete.

- Šapućemo mi o tome u Tavni, kad stiže vest da je Pećkoj patrijaršiji potrebno sestrinstvo - kazuje mati Fevronija. - Nas sedam: moje sestre i još četiri monahinje šalju u Peć. Kažu nam: patrijarh Vikentije je tako odlučio. Radost srca me nosi. Pećka patrijaršija je drevni tron srpskih patrijarha i svetitelja, govorim sebi. A mislim, i narod je valjda, toga svestan. Ko je razmišljao da ćemo se odmah sudariti sa nevoljom.

Kad su došle u Pećku Patrijaršiju „ustali komunisti, odbornici u gradu, stariji ljudi“...

- Kažu, Patrijaršija ima da bude muzej. Ne treba crkva, više! U čudu sam se našla. A onda su se, valjda, izgovarali... Ovo nikad nije bio ženski manastir...

Niko monahinje nije pitao od čega i kako će da žive. A malo ko ruku da pruži.

- Patrijarh Vikentije kaže odbornicima da oni prenesu svima onima što se bune: vi od danas nemate ništa sa sestrinstvom. Ako hoćete da dođete u manastir, dođite. Molite se Bogu. Ako nećete... Kako hoćete.

Sedam monahinja tako su same počele da vraćaju život manastiru.

- A ničega nema, kuća prazna. Prokišnjavaju i crkva i konak. U porti nekoliko srpskih porodica. Tu žive. O manastiru se brinu jedna starica i jedan kaluđer. Tuga jedna. I greh naš, veliki... Mi ustajemo u tri ujutro. Radimo do mrklog mraka. Trčimo na sve strane. Gradimo i podižemo dom. Sunce ne bi moglo da nas vidi da spavamo. Napabirčimo, pa kupimo kola i volove. Posle, konja i taljige. Pa, dva konja i špediter... Vide ljudi, radimo. Počeše polako da dolaze. Donose ponešto.

- Kuća je počela da se puni, ali prokišnjava. Ubrzo, uputim se ja u Prištinu. U Zavod za zaštitu spomenika kulture. Pitam: hoćete li vi da pomognete da se Patrijaršija od vlage ne uruši? Ćute, oni, ćute, gledaju u mene... Prozboriše, nekako: da vam prvo pokrijemo konak ili crkvu? Kažem: crkvu da ne boluje, a mi ćemo se snalaziti.

Četiri i po decenije od tada, Pećka patrijaršija, stožer vere svom narodu, ponovo boluje. Boluje osamu u svojoj logorskoj svakodnevici. I strahuje šta će doneti dani koji dolaze.

- Najavljuju nam - kaže igumanija - da će povući vojsku od manastira. A dovesti kosovsku policiju da nas čuva. Kažu: jednog Srbina, jednog Albanca, Turčina i Ciganina. I, to da doživim.

Sutra: Istina će vam se osvetiti