SOČNI i teški, gotovo crni, kako uostalom i ide uz ime mesta u kojem sazrevaju, plodovi višnje ovih dana obojili su Feketić. Ime tog mesta nastalo je od mađarske reči fekete ili, na srpskom, crni. Bar tri-četiri stabla višnje, zvanično priznate kao zasebna sorta „prima“, raste ispred svake od oko 2.000 kuća u ovom mestu sa oko 4.000 ljudi.

To „prima“ se, doduše, među Feketićanima i nije baš primilo. Oni je, naime, i dalje, s ponosom, zovu samo feketićka višnja, obavezno dodajući i ono crna. Sorta je priznata i u međunarodnim okvirima, pa je Feketić po tome jedinstven u Srbiji.

- Izuzetno je otporna na bolesti, ima idealan odnos kiseline i slasti i dosta krupan plod ravnomernog prečnika 22 - 23 milimetra, a pogodna je za preradu svih vrsta - objašnjava Gabor Bači, meštanin koji o višnji zna baš sve.

Mada ih niko nikada nije brojao, u Feketiću ima najmanje 20.000 stabala višnje, što ispred kuća i u dvorištima, što na malim i srednjim višnjicima, od koji je najveći onaj od jednog hektara porodice Horkai. Žolt Horkai, koji ga vodi je, upravo na temu uzgoja višnje diplomirao na fakultetu i teortsko znanje je spojio sa neposrednim iskustvom:

- Vreme nam, nažalost, u poslednje tri godine nije naklonjeno. Lani ju je ubio mraz u vreme cvetanja, ove godine najpre je bilo jako vruće, a odmah zatim stigao je izuzetno kišan i hladan period.

DONELI JE VOJNICI IZ BOSNE PO PRIČANJU starih Feketićana, višnje su, kaže Gabor Bači, u to mesto stigle u austrougarska vremena iz Bosne i Hercegovine: - Naši vojnici koji su tamo služili vojsku, bili su oduševljeni višnjama u Bosni i počeli su da donose sadnice, da bismo, zlatnih 70-ih godina prošlog veka, uz snabdevanje pijaca, otkupljivalo i po 50 vagona ploda. Od tih „vojničkih“ višanja, godine selekcije su, evo, dovele do zasebne sorte koju smo sada i zaštitili.

Horkaijevi svežu višnju uglavnom ne prodaju, jer su usavršili njenu preradu u odlično vino, ljutu rakiju ili palinku, izuzetno ukusan liker... Prodaja je, kažu, izvesnija, a zarada veća.

- Ma, ovo je čudo od voća, jer od nje otpada nema - objašnjava, na sipmatičnoj mešavini srpskog i mađarskog, Žoltova majka Vera, dok iz specifičnih flaša toči višnjevu rakiju čiji opojan miris odmah ispunjava celu sobu. - Kada višnje, iz kojih smo izvadili koštice, stavimo u sud, od bistrog soka pravimo vino, dok se „meso“ koristi za pečenje rakije, za šta je zadužen moju muž Andraš. Najzad, osušene koštice, umesto perja, koristimo za punjenje jastuka, jer duže čuvaju toplotu.

Pune ruke posla oko višanja je, u trenutku boravka reportera „Novosti“, imao i Geza Kasa, koji je sa sinom, takođe Gezom (kod Mađara je običaj da prvorođeno muško dete ponese očevo ime), i kumom Donaldom Davidom, tresa višnje ispred svoje kuće.

- Već smo pobrali stabla u bašti i napravili džemove, kompote i pekmeze - priča, raspoloženo, Kasa, dok mladići sa najlona pretresaju sočne, tamne plodove u burad i kante.

Svima je drago što se za njihovo selo, zahvaljujući višnji, sve više i dalje čuje.