PETROVARADIN. „Gibraltar na Dunavu“, kako su ga nekada Austrijanci zvali. Bedem protiv Turaka, utvrđenje građeno punih 88 godina, od 1692. do 1780 godine. Sada samo delimično adaptirano, dok četiri nivoa hodnika ispod raskošne građevine ostaju misterija i za Novosađane i za njihove goste.

Tamo su krenuli reporteri „Novosti“ sa željom da dodirnu misteriju najčudnije građevine ovog dela Evrope. „Zašto je zapuštena, ko je se plaši“, pitali smo se, sve dok se i sami u to nismo uverili. I u raskoš, a bogme i u strah.

Mi smo ovde silazili dva puta, prvi put nam je vodič bio Zoltan Sabadi - Kina, a drugi put Ladislav Pintač. Obojica opčinjeni tvrđavom i njenim tajnama.

Priča počinje, kako nam priča Kina, kroz legendu koja kaže da je ovde neki pastir Petar čuvao ovce, da se odnekud pojavio đavo, i da mu je ponudio da će mu podariti ogromno bogatstvo, pa čak i tvrđavu, ako mu da nešto najdragocenije što ima kod kuće.
ZAROBLJENICI I MAJSTORI MADA mnogi tvrde kako su u izgradnji tvrđave uglavnom učestvovali zarobljenici koje je ondašnja Austrija imala tokom tadašnjih ratova, Zoltan Sabadi Kina misli drugačije. - Svaki hodnik je precizno ozidan, svaka puškarnica umešno napravljena, prosto je nemoguće da su te radove izvodili obični, nestručni ljudi. Graditelji tvrđave su mogli da budu samo dobri majstori. Vrhunski.

- Siroti Petar je lakoverno pristao, znajući da je puki siromah, i ne znajući da mu je žena trudna i da nosi devojčicu. Kada je devojka stasala, đavo je došao po svoje i odveo je. Dao je unezverenom Petru tvrđavu i ogromno bogatstvo. Legenda govori da se devojka i danas nalazi u potonuloj crkvi u tunelima ispod tvrđave, a na mađarskom se utvrđenje zove „Petervar“. Osim imena Petar, ovaj naziv može da znači i „onaj koji čeka“.

Za ovakvu avanturu morali smo da imamo čoveka od apsolutnog poverenja. To je prvi put bio Kina, a drugi put Ladislav Pintač, istraživač koji se od 2000. godine zaljubio u tunele ispod Petrovaradina. Kada ih je video odrekao se „svih blaga Egipta i drugih svetskih atrakcija“. Ima ih, veli, tu kod kuće.

Idemo polako za njim, i sve nam je jasnija beskrajna dužina ovih hodnika. Na samom početku nailazimo na kojekakvo smeće i ostatke pivskih konzervi koje su rasuli „heroji“ sa „Egzita“, ali što dublje ulazimo u srce tvrđave ostataka je manje.

- Ovde je najopasnije da posetilac ostane bez svetla - objašnjava Pintač. - Da li biste uspeli sami da se vratite?

Samo smo se zgledali. Trebalo je da kao Ivica i Marica bacamo mrvice ili kamenčiće, ali slaba vajda... Prolazimo pored bezbroj puškarnica koje su bile vrsta bunkera koji treba da dočekaju osvajače, a zatim kroz otvore za ventilaciju gledamo naniže, gde se, ispod naših nogu, prostire niži nivo. Silazimo.

Pintač nam pokazuje neobične table i simbole, ali tako što su brojevi i stilska slova uvek upisani na drugačiji način. Naš domaćin tvrdi da je tvrđava prvenstveno bila vojna, ali je siguran da su se u pojedinim njenim delovima odvijali obredi koje su priređivala različita tajna društva.

Taman kad smo zaustili da ga upitamo otkud mu takva ideja, prolazili smo pored dugačkog hodnika kroz koji su naše reči počele da odjekuju.

- Ovo je jedini hodnik unutar cele tvrđave u kojem postoji eho - dodaje naš vodič. - Samo na jednom nivou, iako svi hodnici liče jedan na drugi, možete da čujete svoj glas kako jasno odzvanja kroz tvrđavu.

Pomalo sablasno, pomislio bi neko.

Verujte da jeste.

Jedino u šta je ovaj hrabri istraživač siguran, kako kaže, jeste da su hodnici dugački više od 20 kilometara. Raspoređeni su u četiri nivoa, dok se mi spuštamo postepeno ka narednom, nižem...

- Šetajući hodnicima ponekad osetim neku jezu - iskreno kaže Pintač. - Možda je to zbog samoće, pa utišano čulo sluha pusti da odnekud „zagrme“ fantazije, ili je možda zbog mraka koji sve to dodatno začini i odnekud pusti zarobljene duhove prošlosti?

Ubeđeni smo da smo sudbinu prepustili Pintačue, dok sablasan mrak razbijamo baterijskim lampama. Osećamo jasno kako pada temperatura dok se spuštamo sve niže.

Uz brojeve koji su ucrtani na tablama koje obeležavaju putanju, postoje i različite boje. Pintač govori da je prvi nivo označen zelenom, drugi crvenom, treći plavom, a četvrti crnom bojom.


OKULTNI POSLOVI AUSTRIJSKOG CARA PRE više od dve decenije Zoltan Sabadi Kina rešio je da, kao i drugi koji su čuli slične legende, nađe blago ispod Petrovaradinske tvrđave. - Zauzvrat, našao sam adrenalin, ali i priču da su mnogi okončali živote tumarajući ovuda. Nailazio sam na podzemne vode, a postoji nekoliko tunela u koje čak ni ja nisam ulazio. Kina se pita i zašto je austrijski car morao da silazi na dno da pije vodu? - To su neki okultni poslovi - zaključuje on. - Ja lično mislim da je Josif nešto „crno“ poneo tamo. Zašto bi se oni toliko duboko motali ispod zemlje, Bog je na nebu, a ne duboko ispod. To su neka đavolja posla.


Možda je ipak najmisterioznije i najčudnije mesto na dnu četvrtog, „crnog“ nivoa, gde se nalazi takozvani Bunar Jozefa Drugog. To je bio sin Marije Terezije i potonji austrijski car.

- Postojanje bunara je logično, jer u slučaju opsade bilo je važno da vojna posada ima izvor vode - nastavlja naš vodič. - A ventilacija je odlična, jer i ovde, duboko pod zemljom, sada imamo dovoljno vazduha.

Pintač kaže da je, prema njegovim istraživanjima, car Jozef čak pet puta dolazio ovde. Uostalom, naspram bunara postoji i tabla na kojoj je zabeleženo da je on posećivao ovo mesto.

Već smo duže od dva sata pod zemljom, za to vreme smo bezbroj puta promenili pravac kretanja, zabrinuto zgledali baterijske lampe i brinuli se da nas ne izdaju.

Polako se penjemo nazad. Na kraju avanture, osećaj nelagodnosti polako nestaje, ali ostaje osećanje da smo bili nepozvani gosti. Ono se sukobi sa potpuno drugim osećanjem koje tvrđava neminovno izaziva. Razumemo našeg vodiča kada govori o tome da je čovek unutar tvrđave uvek u sukobu. Sa osećajem da je uznemirio duhove, i sa onim drugim - da to ipak treba da uradi.

- Možda je najbolji opis tog stanja ako vam kažem da sam u petrovaradinskim hodnicima prožet istim osećanjima kao da noću sam šetam po groblju - zaključuje Pintač.