MENI se sunce učini naopako. Da li sam dobro čuo: "Kolonac, kolonac!" Možda ne viču meni. Okrenem se. Na putu nikog, samo ja. I samo ti glasovi koji udaraju pečat u moju dušu...

Tako je Vojislav Dule Pavlović sudaren sa istinom da je i on jedno od brojne dece bez roditelja koji su našli utočište i ljubav u koloniji, u Miloševcu kod Velike Plane, saznao da Smilja koja ga je podizala, lečila i zvala "dete moje", nije njegova rođena majka. Već da je to neka druga, njemu nepoznata žena. Imao je, tada, samo osam godina.

- Smilja Petrović je, u stvari, bila moja hraniteljica - priča nam Vojislav Dule Pavlović. - Kod nje sam prohodao, progovorio. Ona me uputila u školu. Dočekivala i ispraćala. Učila životu u kome se postaje čovek. Čvrst i pravičan.

Miloševac, selo nadomak Velike Plane, u kome se više od osam decenija zaustavljaju transporti tužnih dečjih sudbina. Dobrota ovdašnjih ljudi pomogla im je da odrastu. Usprave se... U jednom takvom transportu iz Gradske bolnice u Beogradu stigao je, pedeset prve, i Vojislav. Bivši štićenik nekadašnje Kolonije danas je njen direktor. Tačnije, prvi čovek Centra za porodični smeštaj dece lišene brige bioloških roditelja.

MALA MATURA KADA sam završio osnovnu, kao najbolji đak u školi, Smilja mi je kupila odelo, domaćinski me spremila. Posle nekoliko dana, iz kolonije su došli vaspitači. U zoru. Probudili nas. Govore joj: "Nema više potrebe da Dule bude u hraniteljskoj porodici, daćemo ga na usvajanje". Ako neće da ide, izbaci ga iz kuće. I, čujem njen glas: "On je moje dete, ostaće ovde." Kad sam to čuo, siguran u njenu ljubav i podršku, predveče sam otišao u Raču. Upisao sam gimnaziju.

- Pre sedam godina, kada je Služba društvenog knjigovodstva, u kojoj sam kao diplomirani ekonomista radio, odslužila svoje, konkurisao sam za ovo mesto. I, primljen. Prvog radnog dana sebi sam postavio cilj: u ovoj, mojoj kući, biću domaćin dostojan njene tradicije. Da li sam uspeo? Kažu da jesam. Ali ima ovde još posla.

Imao je jedva godinu kada su ga doneli pred kapije Kolonije. Smilja mu je, kasnije, pričala...

Među pristiglom decom ja sam bio jedini sa dušom u nosu. Od mene samo si mogao stomačić da vidiš. Hraniteljice su preuzimale decu. Mene niko ni da pogleda. Smilja je uzela svoje štićenike i pošla. Okrenula se na kapiji. Videla da sam ostao. Rekla je ćerki: "Ono dete niko neće. Idi, molim te, ponesi ga". U kući me privila uza se. Taj dodir, koga sam tek kasnije postao svestan, grejao me je i snažio čitavog života.

A život koji mu je podarila ona koja ga je rodila, javio se u selu Donje Lapovo, pre šezdeset i tri leta. Vojislav Dule Pavlović ga je istražio do najtananijih niti. Nije slutio da će otvoriti živu ranu. Svoju. Porodičnu. Ranu jednog vremena i lažnog morala koji se i danas pretpostavlja lepoti dečjeg srca.

- Majka me je želela. Otac nije. Zato je ona morala da krije trudnoću i porođaj, sve u nadi da će se on pojaviti i pružiti joj podršku. Ali, nije... Rodila me u zimu, na ledini. Nije mogla da me ostavi. Ponela me, hrabro, roditeljima. Nadala se da će, kad vide unuka, popustiti i primiti je. Ne! Deda joj je bebu istrgao iz ruku. Oteo. Bacio me u obor, među svinje. One nisu htele da me pojedu, a meni je tu, valjda, bilo toplo.

Drugu noć u zoru, ispričali su mi u Donjem Lapovu, kad sam tragao za početkom svog životnog puta, banula policija sa puškama. Isterali dedu na onu livadu gde sam se rodio. Kažu mu: "Tebi se preksinoć rodio unuk. Kazuj gde je". I on je kazao: "U oboru!" Našli su me i hitno prebacili u Gradsku bolnicu u Beograd...

Vojislav Dule Pavlović u ovoj bolnici je lečen više od deset meseci. Posle su ga uputili u Miloševac, u Koloniju.

- Kad me Smilja, moja, uzela, pitali su je: "Kakvo ime mu daješ?". Odgovorila je: "Kad je muško, nek bude Duško". I upisali su mi to ime. A zvala me "moje dete, moj Dule". Kad sam završio osnovnu, i otišao u Raču Kragujevačku da upišem gimnaziju, tražili su mi izvod iz knjige rođenih, kad tamo ne piše Dušan, već Vojislav... Tada sam bio siguran da mi je mama, Radmila Pavlović iz Donjeg Lapova, ostavila putokaz. Uprla prst u mog biološkog oca... Tražio sam da nađem ko je taj Vojislav. Odustao sam. I da nisam, šta bih mu kazao na susretu.

- Nisam ni majku za života upoznao. Umrla je 1971. godine. Ali sam uvek razmišljao o njenoj patnji dok krije trudnoću, dok me rađa, a ne zna kuda će i šta sa mnom. Rođenje vanbračnog deteta u selu i u tom vremenu, bila je velika sramota za porodicu. Red sećanja, reči i slike, naš sagovornik vraća vreme detinjstva i mladosti.

Gimnaziju je završio, kao odličan đak. Upisao je, potom, Ekonomski fakultet u Beogradu. Učio i studirao. Studirao i nadničio. Diplomirao je u roku. A hraniteljska porodica Smilje Petrović u Miloševcu bila mu je i luka i ruka. On njima radost i nada da sve što su učinili nije bilo uzalud.

- Na polugodištu druge godine fakulteta, sećam se, spremam se da idem kući. U Miloševac, jer ja dok nisam imao svoju, drugu kuću nisam imao. Kuća moje hraniteljice bila je mesto kome sam se uvek vraćao. Govorila mi je: "Kad porasteš, potraži me", jer se nije nadala da ću se tako dugo zadržati u njenom krilu. Tog polugodišta, zaradio sam da joj kupim kombinezon, njenom mužu košulju, ostaloj deci krimke. Nije htela da primi dar, sve dok se nije uverila da sam sve to časno zaradio. Takva je bila moja Smilja.

Nije dočekala da Vojislav, njen Dule, završi fakultet. Da ga isprati u vojsku. Da čuje: primio sam prvu platu... Dobio sam prvi posao... Rodila su mi se deca...

- Sina i ćerku sa svojom Ljiljanom podižem onako kako je mene podizala Smilja: da budu časni ljudi - kaže Vojislav Dule Pavlović. - Ne znam šta bih dao da je živa. Da je dočekam tu na kapiji nekadašnje kolonije iz koje me ponela i borila se da preživim. I da živim onako kako me učila. Dostojno njenog plemenitog života.