BUDUĆNOST je prošlost koja se često vraća, ali uvek na druga vrata... O ovom, ne seća se više ni čijem neuku, poluglasno je pre nekoliko dana razmišljao starina Đorđe Mirosavljević (90) u istočnoslavonskom mestu Borovo, dok je sporo mičući usnama, preko kojih se malo malo otimao uzdah,prebirao po crnim slovima novoosvanule čitulje.

Neko, ne zna se tačno ko, ovim crnim "oglasom" upravo je dojavio meštanima da se u Despotovcu, u 83. godini, upokojio Milan Šoškoćanin, otac Vukašina, legendarnog komandanta srpske odbrane Borova sela iz ratne 1991. Te godine, samo dve nedelje posle krvavog sukoba Srba i Hrvata na ovom istom mestu, pred zgradom mesne zajednice, 32-godišnji komandant Vukašin ispao je iz čamca i utopio se u Dunavu. Vraćao se iz Vojvodine, iz posete Borovčanima, izbeglim pred hrvatskim "zengama".

- Nosili su se Šoškoćaninovi sa svojim bolom sve do Erdutskog sporazuma 1995. godine - priseća se starina Đorđe. - Kada je potpisana mirna reintegracija u Hrvatsku, Milan je rekao da njemu ovde života više nema, prodao kuću, iskopao porodične korene i sa drugim sinom preselio se u srce Pomoravlja.

Mirosavljević je živi arhiv Borova. Krepkog je zdravlja i memorije. Svaki detalj iz 700 godina duge istorije Borova zna naizust "u po dana kao i u po noći". Meštani, opet, znaju da je on najstariji živi fudbaler Sloge i ujedno najstariji živi igrač koji je nastupio na stadionu JNA u Beogradu.

NA TURISTIČKOJ KARTI TURIZAM, onaj ruralni, jedan je od razvojnih aduta Borova u narednim godinama.
- Na dobrom smo strateškom mestu, tik uz Dunav, a naše arheološko nalazište Gradac koje svedoči o nastanku ovog mesta pre 780 godina nastojaćemo da pretvorimo u turističku atrakciju - kaže Baćanović.

- Posle mirne reintegracije i moji su govorili da se selimo, ali ja nisam bio za to - kaže Mirosavljević, koji će za šest dana navršiti devedesetu. - Imam sina, kćerku, troje unučadi i praunuče i svima ostavljam u amanet da ostanu u mestu u koje su naši preci došli pre nekoliko stotina godina.

Baš zato što je većina Borovčana razmišljala poput deda Đorđa, Borovo je uprkos teškom ratnom belegu, jer rat je počeo ovde 2. maja, kada su se meštani oduprli prepadu hrvatskih policajaca, uspelo da za 22 godine preraste u najrazvijeniju srpsku opštinu u Hrvatskoj.

Na tom trnovitom putu najdublji pečat ostavio je legendarni Rado Bosić (66), koji je prethodnih 16 godina bio načelnik Borova, a nedavno, uoči lokalnih izbora, sam je odlučio da preporuči mlađe od sebe. Njegov naslednik je Zoran Baćanović (36), koji je diplomirao pravne nauke u Novom Sadu i vratio se kući.

Baćanović i odbornici SDSS osvojili su 10 od ukupno 16 mandata. Pet je pripalo drugoj srpskoj opciji "Našoj stranci", a jedan mandat osvojio je predstavnik SNS. Tako će Borovo u naredne četiri godine predvoditi spoj mladosti i iskustva. Baćanovićev oslonac biće iskusni Duško Drobić, koji je na toj funkciji bio i u vreme Bosićevih mandata.

Podatak kojim se Borovčani diče - kod njih je najmanje izražena tendencija izumiranja sela. Uoči rata 1991. imali su 6.700 meštana, a danas ih je 5.030. Oko stotinak mladih ljudi odselilo se ranijih godina u Englesku, Norvešku, Australiju, Kanadu...

Ipak, za razliku od Vukovara, odavde mladost nije pobegla glavom bez obzira. Mladi koji mahom studiraju u Srbiji i vrate se kao diplomirani stručnjaci, retko uspevaju da se zaposle u hrvatskim društvenim firmama. Lakše je posao dobiti u privatnim preduzećima, jer vlasnici manje gledaju nacionalnost, a više stručnost.

Sa površinom od 28 kvadratnih kilometara Borovo u Hrvatskoj spada u veće opštine. Nekada su ovdašnji meštani listom bili zaposleni u čuvenoj Fabrici obuće "Borovo", koja danas jedva broji 1.500 radnika, petnaestostruko manje nego u predratnom periodu.

- I sada nekoliko desetina naših ljudi radi u tom kombinatu, kao i u državnim službama: policiji, sudstvu ili zdravstvu - kaže mladi načelnik. - Ali poljoprivreda je naš glavni oslonac.

SVAKOM SVOJ KAFIĆ IZUZIMAJUĆI nedavni skup hrvatskih ekstremista koji su došli u ovo srpsko mesto da protestuju protiv ćirilice, Borovo poslednjih godina retko uznemiravaju međunacionalni incidenti. Dešavaju se povremene čarke među mladim ljudima u kafićima, ali i to je sve ređa pojava jer mladi Hrvati ne zalaze u borovačke kafiće, a u obližnjem Vukovaru svaka strana ima svoje mesto za izlazak.

Svaki drugi Borovčanin danas je zemljoradnik. Oni koji su prethodne dve decenije ostali bez posla, vratili su se zaboravljenoj plodnoj slavonskoj zemlji. Ona im uzvraća bogato i plodno.

Nedeljko Lukić uzgaja mahom pšenicu, kukuruz i suncokret. Obrađuje 25 hektara.

- Isplati se, ostane mi godišnje 10.000 evra, što je dovoljno da se preživi i zasnuje dogodine nova proizvodnja - kaže Lukić i dodaje da mu je ta zarada dovoljna samo zato što je samac.

Mladi Borovčani, ipak, nastoje da zaobiđu zemljoradnju. Senka Romić (25) radi kao projekt-menadžer u opštinskoj administraciji. Nije želela da traži budućnost negde daleko.

- Mnogo sam razmišljala o odlasku, ali sam definitivno odustala jer sam shvatila da gde god da ode čovek odnese sa sobom i svoje probleme - kaže ova devojka. - Imamo poveću grupu mladih ovde, nastojimo da sami osmislimo zabavne sadržaje u kulturno-umetničkom društvu. Borovo ima samo dva kafića, pa ponekad izlazimo u Vukovar, Osijek ili preko u Srbiju.

Prebirajući po životu Borova, dotakosmo se suživota. Rogobatna reč, nastala posle devedesetih, trebalo bi da simboliše ponovno prožimanje života Srba i Hrvata. Ima li toga u Borovu?

- Ako mislite na mešane brakove, nema ih ni u nacionalno-mešovitom Vukovaru - kaže Milojko Jeremić. - Ali, da znate, da to nije zato što Srbi tako žele. Eto, jedna od moje dve kćerke imala je momka Hrvata i nisam se mešao u njen izbor.

Jeremić nije učio svoju decu mržnji, iako je greškom bio osumnjičen za ratni zločin. Proveo je nekoliko teških meseci u osiječkom zatvoru i to je ostavilo trajne posledice na njegovo zdravlje.

- Mešovitih brakova biće ponovo u ovom delu Slavonije kada Hrvati prestanu da uče svoju decu da mrze našu decu. A znate kada će to biti? Nikad.

RODE IH NAJVIŠE VOLE

NIJEDNO mesto u Hrvatskoj ne posećuju rode u ovolikom broju kao Borovo. Svaka od 41 ulice ukrašena je najmanje jednim gnezdom. Uvek je tako bilo izuzev onih ratnih devedesetih, kada su ovde proleća stizala bez roda. Ne dolaze uzalud. Borovo se u proseku, svake godine podmladi za 45 novorođenčadi. Ovdašnja osnovna škola ima 320 đaka, najviše od svih ostalih srpskih škola u Hrvatskoj