Stara Srbija sa one strane Dunava

Džaba je Dunav rasekao banatsku ravnicu, džaba plavo-žuta zastava Evropske unije na graničnom prelazu Kaluđerovo.

Put (ako se razlokana staza kojom automobili mile može tako nazvati) niz Dunav sa rumunske strane vodi kraj zapuštenih imanja i zgrada crnih od čađi sa krovovima koje, kao seoske udžerice, prekriva razlupana ćeramida. Učini se čoveku da je Čaušesku još siguran u Bukureštu, a Evropska zajednica dobacuje tek do grčko-bugarske granice. Stvari se ovde teško menjaju, a dah novog doba retko provetrava Đerdapsku klisuru. Da je drugačije, možda se ni srpska zajednica ne bi tako dugo očuvala u ovim krajevima.

U Svinjici, mestu u kojem živi najviše Srba u Rumuniji, vode se razgovori isti kao u bilo kojoj varošici u Srbiji:

- Nekad su u Svinjici živeli najbolji komunisti, a sad smo pravi kapitalisti. A šta imamo od toga? Ništa - jadikuje Nikolaj Ilići, potpredsednik opštine.

- Mogu da pričaju šta hoće, ali bolje smo živeli kod Čaušeskua, nego sad u Evropskoj uniji. Kažu, bio je tiranin, a ovi što su došli veći su tirani od njega. Istina, tada nismo imali šta da kupimo, ali je bilo para. Sad su prodavnice pune, a džepovi prazni. Sva tri rudnika u kojima smo radili su zatvorena. Mladi odlaze, traže posao i život u većim gradovima, najviše Turnu Severinu i Temišvaru. Ovde ostaju stari. Jedini siguran i stabilan izvor prihoda u Svinjici je penzija.

Selo danas ima 870 stanovnika i gotovo svi su srpske nacionalnosti. Na poslednjem popisu u rubrici "veroisipovest" upisano im je "staroverci". Tako ih zovu Rumuni jer se, kao pripadnici Srpske pravoslavne crkve, drže julijanskog kalendara, dok je rumunska crkva prihvatila novo računanje vremena. Kao i prekodunavska braća raduju se prilici da dvaput slave Novu godinu, a taj običaj su proširili, pa duplo praznuju i Božić, Uskrs, Svetog Nikolu (najčešća slava u ovom kraju). Smatraju sebe "dobrim Rumunima" i kažu da ni pod komunistima nisu imali problema da sačuvaju nacionalni identitet.

- U crkvu se istina nije smelo, ali nisu smeli ni Rumuni - kaže Nikolaj.

- Ja nisam znao za Svetog Savu sve dok nije pao komunizam. Sada idem u crkvu, ali ovde nismo imali masovno i euforično vraćanje religiji posle pada komunizma.

Srpski se uči u osnovnoj školi. Dečaci i devojčice koji ulicom trčkaraju za nama i dobacuju, odlično govore maternji jezik. Nacionalna istorija nije deo školskog programa. Kosovska bitka tek je jedan pasus u lekciji o osmanskim osvajanjima, a slično je i sa drugim događajima važnim za istoriju srpskog naroda - izučavaju se samo u sklopu istorije rumunske države.

Glavna kulturna spona sa Srbijom je - televizija. Nekada su i na rumunskoj televiziji hit bili partizanski filmovi, a danas se redovno prate serije poput "Selo gori, a baba se češlja". Dunav nije dovoljno širok ni da zadrži srpske narodnjake. Stara garda uživa uz Miroslava Ilića i Tozovca, a za mlađe nema zabave bez Cece i Dragane Mirković. I jedni i drugi često provod traže preko granice. Stariji se okupljaju na kulturnim manifestacijama i folklornim priredbama u Milanovcu, mladi u srpskim gradovima traže žurke i dobre klubove.

Duž glavne džade u Svinjici smeštene su kafane. Nekada je, kažu, bila jedna, uvek puna. Sada ih ima tri, ali vape za gostima. Čak i potpredsednik opštine na ručak ide - kući.

U centru, tik uz zgradu opštine, turistički centar. To što su vrata zatvorena nikome ne predstavlja problem - turista ovde ionako nema.

Vodiča sasvim slučajno nalazimo ispred seoske škole. Profesor Nikola Morgesku, bivši direktor škole, a sada penzioner, jedan je od retkih Rumuna u selu. I jedan od žitelja koji najbolje poznaju srpski jezik i istoriju. Došao je u Svinjicu šezdesetih godina, dok se selo još nalazilo nešto niže, na mestu koje je potopljeno zbog izgradnje Đerdapa. Kao nastavnik rumunskog, francuskog i srpskog, trebalo je da se zadrži nekoliko godina, ali se zaljubio u Srpkinju Julči, takođe nastavnicu u školi.

- Ja sam Rumun po nacionalnosti, ali ovde sam Srbin - pokazuje Nikola na svoje grudi.

Izvinjava se zbog svog srpskog, iako je jezik kojim govori mnogo sličniji "našem", nego jezik ostalih žitelja Svinjice. Dijalekt koji se ovde koristi trpi uticaj rumunske leksike, ali ima konstrukcije koje su bliske makedonskom ili bugarskom.

- Zapravo, mi govorimo pravi srpski jezik, kakav se govorio u srednjem veku, a vi ste svoj promenili - kroz smeh nam objašnjava Nikola. - Ovo je jezik stare Srbije koji su doneli Srbi koji su posle Kosovske bitke u ovim krajevima tražili spas od turske najezde. Ispada da smo mi zapravo "pravi" Srbi.

PROSEČNA plata u ovom delu Rumunije je tek oko 300 evra. Penzije su još manje. Cene su, naravno, na evropskom nivou pa je "šverc - komerc" preko državne granice sa Srbijom i dalje glavna privredna grana. Time se uglavnom bave Rumuni. U Vršcu i Kladovu kupuju robu koja je jeftinija nego sa njihove strane Dunava, i prodaju je u čitavoj Rumuniji. Najtraženiji "uvozni" artikli iz Srbije su cigarete i alkohol.

SMOKVE

SITUACIJA jeste loša, ali trudimo se da nađemo način da uposlimo mlade i zadržimo ih u selu - kaže Milica Jankulović, zaposlena u opštinskoj upravi.

- Imamo velike zasade smokve i nadamo se da ćemo uspeti da od toga napravimo dobar posao. Od Evropske unije nismo imali mnogo koristi. Uspeli smo da dobijemo novac za nekoliko projekata, ali je birokratija ovde toliko komplikovana da ne možemo ni da potrošimo sva sredstva koja je EU namenila za Rumuniju. Ni od Srbije ne očekujemo pomoć, znamo da ni tamo nije bolje.