VIŠE od 150 zahteva za povraćaj imovine konfiskovane posle Drugog svetskog rata, podneli su naslednici čuvenih beogradskih porodica Savčić i Acović, ali do danas ništa nisu dobili. Arhivskim dokumentima i tapijama oni godinama dokazuju svoje vlasništvo nad zemljištem, zgradama, fabrikama, bankama, rudnicima... Između ostalog, potražuju i 173 kuće i okućnice u Srbiji, među kojima je najpoznatija rezidencija u Užičkoj ulici 15 na Dedinju, gde su stanovali okupacioni i domaći vladari, od 1941. godine pa sve donedavno.

Kompleks vila i imanja na Dedinju, koje je tada bilo brdo pod vinogradima, počeo je da gradi čuveni inženjer i industrijalac Miloš Savčić, a nastavio je njegov zet arhitekt Aleksandar Acović. Savčiće i Acoviće je prvi na ulicu izbacio, u aprilu 1941. godine, okupacioni civilni komandant Srbije Franc Nojhauzer i uselio se u vilu. Uskoro mu se kao sustanar pridružio komandant Vermahta za jugoistok, general Aleksandar Ler. Krajem rata Nojhauzer je pokrao sav nameštaj i poslao ga u Nemačku.

- Kad su Crvenoarmejci 1944. oterali Nemce, komunistički general Peko Dapčević je, po sopstvenom svedočenju, vile „poklonio“ Titu za rezidenciju. Ubrzo je otimačina pokrivena rešenjem o konfiskaciji imovine - kaže beogradski kompozitor i muzičar Vladimir Lešić, opunomoćenik naslednika Savčića i Acovića, danas rasejanih širom sveta.

VRATIO DUG PRESTONICE SAVČIĆU je krajem 19. veka kralj dodelio specijalnu misiju da obiđe Evropu i sakupi podatke o modernoj industriji mesa, tada glavnom srpskom proizvodu. Za nekoliko meseci on je na beogradskom Dunavskom keju podigao modernu klanicu, a zatim i prvu industrijsku zonu u Srbiji. Postrojenja i vagoni hladnjače iz Savčićeve fabrike u Kruševcu omogućila su Srbiji da pobedi Austrougarsku u Carinskom ratu. Bio jedan od najuspešnijih beogradskih gradonačelnika. Kad je prezaduženom Beogradu tokom velike ekonomske krize 1929. zapretio bankrot, Miloš Savčić je sopstvenim novcem vratio dugove prstonice.

- Devedesetih su se u Užičku 15 uselio bračni par Milošević. Rezidencijalni kompleks je 1999. godine bombardovao NATO, ali su ga nove vlasti posle „petooktobarske revolucije“ obnovile. Kompleks je 2010. godine proglašen za rezidenciju tadašnjeg predsednika Borisa Tadića.

Ni stari vlasnici ni njihovi naslednici još od 1941. godine nisu ušli na svoj posed. Na pitanje šta bi uradili sa svojim dvorištem na Dedinju, gde se nalazi i Kuća cveća, kada bi im ga država vratila, oni daju ironičan odgovor.

- Pozvali bismo komunalce. Zakon je jasan, pokojnici treba da počivaju u miru na grobljima, a ne u tuđim dvorištima. Naročito kad je reč o Titu. Moja baka sećala se vagabunda koji je pre rata dolazio u komšiluk kod Ribnikara sa „dve sumnjive ženske“ zagledajući često našu kuću. Posle „oslobođenja“ ona je u maršalu Titu prepoznala „onog probisveta“ - otkriva Lešić.

On naglašava da je baš njegov slavni pradeda inženjer Miloš Savčić, jedan od utemeljivača industrije u Srbiji, „odgovoran“ za nastanak rezidencijalnog kvarta Dedinje.

- Dvadestih godina prošlog veka rešio je da podigne kuću daleko od gužve tadašnjeg gradskog centra. Odabrao je breg Dedinje usred nepreglednih vinograda. Pored svog, ostavio je jedan plac za miraz mojoj baki koja se udala za čuvenog arhitektu Acovića, koji je na tom placu u Užičkoj 15 napravio čuvenu i zlosrećnu vilu - kaže Lešić.

Posle Savčića i Acovića i drugi viđeni Beograđani počeli su da dižu vile na Dedinju, sve do danas. Vladimir Lešić dokazuje da su mnoge zgrade podignute na placevima njegove porodice.

- Ako su se oko ičega složile sve vlasti na ovim prostorima od 1941. do danas, to je da mojoj porodici ne vrate imovinu - kaže on.

Iako zvuči neverovatno, preci našeg sagovornika su decenijama istovremeno nosili priznanje žrtava fašističkog terora i osudu kao narodni neprijatelji - kolaboracionisti.

- Među prvih sto talaca koje su Nemci uhapsili u Beogradu i bacili u logor dve trećine bili su članovi moje porodice, a ostale su izbacili na ulicu. Iste ljude su komunisti 1944. osudili, oduzeli im svu imovinu i uselili se u njihove kuće, umesto nacista - nabraja Lešić.

On s ponosom kaže da je njegova porodica sada konačno rehabilitovana i nada se ispravljanju istorijske nepravde. Za to je, po njegovim rečima, neophodno promeniti Zakon o restituciji.

- Sadašnji je diskriminatoran i nepravedan prema mnogim naslednicima, ali to nije čudo jer su ga pisali eksperti koji su potomci Titovih kadrova, koji su otimali imovinu i 1945. i u kriminalnoj privatizaciji. Ipak, verujem da je pravda, ma kako spora bila, ipak dostižna - zaključuje Lešić.


ODBIO AJFELA

MILOŠ Savčić, utmeljivač velikog bogatstva, još kao briljantan student tehnike u Minhenu bio je angažovan da trasira bavarske železnice, a čuveni Ajfel ga je pozvao da učestvuje u izradi tornja u Parizu. Međutim, mladi inženjer nije video budućnost u Nemačkoj, iako je tu započeo blistavu karijeru i oženio se. Sa suprugom koja je prešla u pravoslavlje vratio se u Srbiju, na odsluženje vojnog roka.