VITEZOVI, heroji. Sinovi neba. Tvorci istorije. Junaci... Tako su, tokom i neko vreme posle NATO agresije na SRJ, vlasti hvalile i slavile pilote našeg Ratnog vazduhoplovstva. A onda su vremenom, tiho, njihove podvige i žrtve - skrajnuli.

Preživeli ratnici u borbi sa višestruko nadmoćnim neprijateljem, postali su "nezgodni svedoci" i smetnja našim novim kursevima. Penzionisani su, u najvećoj snazi i vrhunskom iskustvu kojih se ne bi odrekla nijedna država koja drži do svoje odbrane. A mrtvi...

Oni su zaboravljeni, a njihovim porodicama stizala su uvredljiva sudska rešenja: "Vratite višak krvarine"... Ili: "Nisu svi članovi vaše porodice imali pravo na doplatak - za crninu".

I da nije njihovih najbližih, i kolega - prijatelja da uznemire sveukupnu uspavanu svest - i grobovi bi im bili pusti.

Ovo je priča o majoru Zoranu Radosavljeviću (34), najmlađem pilotu, lovcu 204. Avijacijskog puka Ratnog vazduhoplovstva Vojske Jugoslavije koji je položio život na oltar otadžbine trećeg dana agresije, u neravnopravnoj borbi sa nebeskom mašinerijom najmoćnije alijanse sveta. Njegova "dvadesetdevetka" pogođena je neprijateljskom raketom. A, onda je pala iznad Gornje Trnove, opština Ugljevik, obronci Majevice, Republika Srpska. Telo i delovi aviona pali su u ovdašnji zaselak - Žuge.


AGRESIJA JE PRAVO IME
TUŽNO je i uvredljivo da se danas ustručavamo da NATO napad na našu zemlju nazovemo pravim imenom - a pravo ime je - agresija - govori Milan Milinković. - Umesto agresije kažu: Akcija zapadne alijanse... NATO bombardovanje... I, slično. Ne! To je bila agresija u svakom smislu te reči. Vazdušna, jer su nas napadali iz aviona. Pomorska. Jer su nam rakete slali sa nosača iz Jadrana. I, naravno, kopnena, jer je šiptarska UČK na Kosovu i Metohiji bila pod njihovom komandom.

- Kada smo otišli, tamo, zamislite našla sam njegov ručni sat, prepolovljen od udara - kaže za "Novosti" Snežana Radosavljević, Zoranova sestra. - Spojila sam delove i tu je, uz njegove fotografije i medalju za hrabrost.

Sat stao na sedamnest časova i trinaest minuta. Na fotografijama život, u kom nikada nije bilo reči o smrti.

- I kako takvog brata da prebolim - govori sestra pilota. - Živeo je trista na sat. Za svoje godine proživeo je za tri nečija životna veka. Uporedo sa poslom magistrirao je na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu. Spremao je i doktorat. Izabrao je "satelitsku navigaciju". Na fakultetu su ustanovili nagradu za najbolje studente, imenovanu podvigom moga brata.

A, u vremenu posvećenom pilotskom zanatu, bio je posvećen i roditeljima, sestri i njenoj deci, kolegama i prijateljima. Planirao je i porodicu. Njegov kolega i drug Slobodan Perić, s kojim je tog kobnog dana uzleteo, kao da je slutio kraj rekao mu je: "E, Buco, i iza tebe ima ko da ostane..."

Petak, 26. mart godina 1999, Aerodrom “Batajnica”. Na dve "dvadesetdevetke" smenjuju se piloti posle punog dana pripravnosti. Trebalo ih je zameniti. Ko će? Perić se javlja prvi, mada je već imao okršaj u vazduhu. Zoran Radosavljević kaže: "I ja ću s tobom!" A nije leteo pola godine. Bio je na kursu engleskog. Prekinuo ga je, kada je agresija bila izvesna. U sećanju je poneo očaj majke Rade. Donela mu je, tog jutra, doručak u stan, u Novom Beogradu...

- Nemoj sine, molim te, da letiš - kazala je.

- Ja sam pilot, majko... - odgovorio joj je. Tako su se rastali. (Rada je umrla u martu pre dve godine, tuga za sinom skratila joj je život).

Radosavljević i Perić su uzleteli zajedno. Obojica su znali da idu u nadljudsku borbu sa nadmoćnim lovcima NATO avijacije. A znali su i to da avioni nisu u najboljem tehničkom stanju (neposredno pred agresiju, bio je dogovoren remont u Rusiji). Znali su i da radari nisu sasvim ispravni. Ispostavilo se da su - zakazali u vazduhu. Za Radosavljevića je to bilo kobno.

- Svi naši piloti koji su tih dana poleteli bili su svesni da su im male, ili nikakve šanse, da se vrate - govori nam danas Milan Milinković, pukovnik elitne jedinice, kojoj je pripadao i Radosavljević.

- Perić je imao sreću da preživi pad pogođenog aviona. Bio je ogorčen zbog Zoranove smrti. Ali, i kada su ga naprečac penzionisali, stradao je deceniju posle agresije, u saobraćajnoj nesreći. A Zoran, kao i Buca, da je živ, učinio bi isto, makar i u okolnostima kakve su bile onda kada se žrtvovao. Meni je doživotna rana da je njegova majka Rada svih ovih godina posle pogibije sina, bila u patnji i pitanju: Da li joj je sin stradao u trenu, ili se, možda mučio. Stalno me to pitala... Šta sam mogao da kažem? Tešio sam je. Ali, utehe nije bilo. Onda je na jednom okupljanju na Dan puka izašla pred tadašnjeg ministra odbrane, Zorana Stankovića. Tražila je da joj on, koji je potpisao Zoranovu obdukciju, kaže istinu. Otišla je i na VMA, tamo videla fotografije. I ne seća ih se. Toliko je bila potresena.

Milinković potom vraća sećanje na prve dane agresije u kojima su se na herojstvu i žrtvama njegovih kolega, ispisivale i lekcije beščašća. Lekcije "lovaca zlatne ribice u krvlju pilota junaka".

- Bili smo i pod velikom pritiskom pretpostavljenih komandi - kaže Milinković, koji je u penziju otišao na svoj zahtev. - Bilo je nerazumno narediti da se što više naših aviona podigne i obavi što veći broj letova. Mislili su, ti naši mudraci, da ćemo na taj način pokazati spremnost odbrane vazdušnog prostora. Mi jesmo bili spremni, ali su oni znali da je takva naša upotreba nesvrsishodna. Velika je cena plaćena.

Zoran Radosavljević odlikovan je, posthumno, medaljom za hrabrost.

- Mi, njegove kolege, tražili smo i tražimo da njemu, kao i Milenku Pavloviću, država dodeli orden heroja naroda. Ali nije! Do danas, nije. Ipak, Pavloviću su se na dostojan način odužili njegovi zemljaci, njegova Osečina. Opština ga je proglasila herojem. Podigla u zavičaju spomen-obeležje, otvorili muzej u kom su njegove uspomene, oprema, fotografije. Beograd, zatajio. I deo ulice u Batajnici koja nosi njegovo ime nije obeležena dostojno ovog junaka.


ZORANOVA REGATA ŽIVI

PILOT Radosavljević nije voleo samo nebo. Voleo je i vodu. More i reku, jednako. Strastveni pilot bio je i stravstveni jedriličar. U njegovu čast, svake godine, plovi "Zokijeva regata". Počelo je najpre u Crnoj Gori. Nastavljena na Savi i Dunavu. Svake godine masovnija od prethodne. Ove godine, krajem maja je 15. po redu.