NIKO nije ni sanjao krvavu zoru, koja će samo nekoliko sati kasnije svanuti nad Srbijom. Ipak, nemir se osećao. Na dvoru se zadržao kraće nego inače. Bio je 5. april 1941. godine, kasno popodne, dan kada je poslednji put video svog najboljeg prijatelja, kralja Petra Drugog Karađorđevića.

Doktor Ljubomir Kostić, danas osamdesetdevetogodišnjak, dočekao je povratak svog prijatelja u Srbiju. Mošti kralja Petra Drugog vraćene su u zemlju 43 godine posle njegove smrti. Stojeći kraj njegovog odra, ponovo se, na trenutak, osetio kao onaj dečak koga su 1934. pokupili iz Sokolskog saveza i odveli u dvor.

- Petar se posle smrti svoga oca, kralja Aleksandra, vratio u Srbiju i nastavio školovanje na dvoru sa privatnim nastavnicima - priča dr Kostić. - Njegov nastavnik fiskulture pomislio je da bi bar na tim časovima trebalo da ima drugove. Odabrali su nas četvoricu-petoricu i odveli nas da upoznamo kralja.

Godine provedene u drugovanju sa kraljem obeležile su život dr Ljubomira Kostića, jednog od najboljih srpskih hirurga. Koliko samo puta mu je u „ono vreme“ to uzimano kao najveća mrlja u biografiji. A ipak, gorčina koju je osećao zbog toga nikada nije izbrisala ljubav prema najboljem prijatelju iz mladosti i sećanja na jedan od najlepših perioda njegovog života. U porodičnoj kući na Vračaru, koju je podigao njegov otac, građevinski inženjer i predratni zamenik gradonačelnika Beograda, Laza Kostić, pokazuje nam album sa fotografijama snimljenim 1939. godine. Na prvoj strani slika dvojice mladića u automobilu s otvorenim krovom. Na suvozačkom mestu je šesnaestogodišnji kralj, za volanom njegov prijatelj - Ljuba.

- Obojica smo obožavali automobile - kaže dr Kostić. - Kad god smo nekuda išli, za volanom smo se smenjivali nas dvojica, a vozač je sedeo pozadi. Kralj se nikada nije ponašao kao da je drugačiji od nas. Kada smo igrali fudbal, niko ga nije štedeo, bilo je normalno da ga neko obori. Kada smo bili sami, nije mi dozvoljavao da mu govorim „veličanstvo“.

27. MART ČUVENOG 27. marta Ljuba je bio u masi koja je klicala prevratu. - Bila je ogromna gužva. Mirković je izveo mladog poručnika, koji je pročitao proglas u ime kralja. Promukao sam uzvikujući: „Živeo kralj!“. A onda me je po podne pozvao Petar i pitao šta se to dešava na ulicama. On je čitav dan bio okružen gardistima, koji mu nisu dozvoljavali da mrdne.

Odgajan na dvoru, vaspitavan u engleskoj školi, kralj se životu učio od beogradskih kicoša, koji su mu brzo postali prijatelji. Sa njima je zapalio prvu cigaretu, uživao u filmovima i kopirao stil holivudskih zvezda.

- Veoma je voleo glumca Tajrona Pauera. Jednom sam došao u dvor u sakou kakav je nosio Pauer, a Petar ga je odmah odneo svom krojaču da ga iskopira - govori dr Kostić sa živošću kojom vešto krije svojih gotovo devedeset godina. - I devojke su ga volele, ali nije imao mnogo prilike da se viđa sa njima van dvora. Jednom smo, uz dozvolu dvora, pozvali tri devojke iz dobrih beogradskih porodica i poveli ih u dvor. Čitavog dana smo plesali i zabavljali se.

Ma koliko se družio sa beogradskim mangupima, kralj nikada nije mogao da bude kao oni. Nije mu bilo dozvoljeno da izlazi u grad i gotovo uvek su prijatelji dolazili u dvor da bi se videli sa njim. Tinejdžerski duh, pa makar i kraljevski, ipak nije bilo lako ukrotiti. Dešavalo se da kralj Petar i Ljuba na motociklima zajedno pobegnu iz dvora i da čitavog dana ostanu napolju.

Prijateljstvo su prekinule šestoaprilske bombe. Kralj je sa čitavom vladom napustio zemlju i nikada se nije vratio. Ljuba je, iako žigosan kao „reakcionar“ i prijatelj dinastije, uspeo da završi fakultet i postane vrhunski hirurg. Tragičnu sudbinu svog prijatelja nikada nije prežalio:

- I danas me zaboli kada kažu da je pobegao iz zemlje. Pa šta je trebalo da uradi? Da ostane i da se preda Nemcima. Užasno je što je ovaj svet napustio mlad i u tuđoj zemlji. Mala je uteha to što su posle toliko vremena njegove kosti u Srbiji.

IDOLI DRAŽA I ČERČIL

Kraljev ađutant Kent, koji je bio jedan od njegovih najbližih prijatelja, napisao je posle Petrove smrti tekst o njihovom drugarstvu - kaže dr Kostić. - Zapisao je kraljeve reči o tome da je imao dva idola - Čerčila i Dražu Mihailovića. Prvi ga je razočarao kada ga je naterao da se odrekne ovog drugog.