Bivši vojnici: Kad samo smrt živi u glavi

SEDIMO za stolom u bašti. Dan je lep. Proleće je. Smejemo se. Odjednom, tišina. Lica oko mene se uozbiljiše. Smrknu. Čujem fijuk granate. Eksplozija. Pogledam pored sebe i vidim trup najboljeg prijatelja. Batrga se u lokvi sopstvene krvi. Još je živ, noge su mu ko zna gde. Priča mi nešto. Meni zuji u ušima. Ne čujem ga. Strah me parališe. Samo stojim nepomično.

U sledećem trenutku se budim. Supruga me smiruje. Polako dolazim sebi. Obliven sam ledenim znojem. Ne mogu ponovo da zaspim. Plašim se. Ludim. Ponekad se osećam kao da ću eksplodirati, pod stalnim sam pritiskom.

Opisani događaj dogodio se u martu 1992. godine u Sarajevu. Ratni veteran Miloš V. (53) ravno 20 godina ove slike ne može da izbriše iz glave. I iznova i iznova ih proživljava.

Njegova priča je jedna od mnogih. Prema istraživanjima sa Vojnomedicinske akademije oko 10 odsto ratnih veterana od oko 400.000 vojnika koji su učestvovali na ratištima u Bosni, Hrvatskoj, Kosovu, ili za vreme NATO agresije na Srbiju, pati od posttraumatskog poremećaja.

Ovo oboljenje, prema objašnjenju doktora, javlja se uglavnom kod muškarca koji je bio na ratištu, koji je preživeo ranjavanje, prisustvovao smrti ili ranjavanju prijatelja saborca, učestvovao u bliskim borbama u teškim uslovima, živeo u rovu...

A sindrom prate povišen stepen sumnjičavosti, nepoverenja, slaba kontrola agresije, doživljaj povređenosti i izmanipulisanosti...

- Ekstreman događaj se u glavi veterana odigrava ponovo i on oseća kao da je ponovo na ratištu. Budi se i u trenutku i ne zna gde se nalazi. Traži pušku, ili udara osobu koja je pored njega, jer misli da se bori za svoj život - kaže psihijatar Željko Špirić, načelnik Prvog odeljenja Klinike za psihijatriju Vojnomedicinske akademije (VMA) u Beogradu.

Veliki broj samoubistava među populacijom bivših vojnika samo je jedan od pokazatelja koliko je ovaj problem ozbiljan. Ne postoje tačni rezultati koliko je njih izvršilo samoubistvo, ali prema istraživanjima nekoliko ratnih udruženja, on prelazi brojku od 500.

Bivši vojnici tvrde da danas o njima niko ne brine. Kažu i da postojeći uslovi života, slaba ekonomska situacija i često podsećanje na rat, pogoršavaju njihovu bolest. Preovladava osećaj izdaje, nasamarenosti...

- Vojni veterani koji pate od ovog sindroma su tema od koje svi okreću glavu - kaže "Novostima" Mile Milošević, predsednik Udruženja srpskih ratnih veterana, koje broji više od 20.000 članova.

- Ti ljudi su žive bombe koje svakog trenutka mogu da eksplodiraju. Prema našem istraživanju, od deset slučajeva u kojima otac ubije suprugu, dete, majku ili oca, njih šestoro su ratni veterani. U svetu postoje specijalne bolnice za ovakve slučajeve, a mi smo molili Ministarastvo rada i socijalne politike za pomoć, ali nam oni nikada nisu izašli u susret.

Prema njegovim rečima, Ministarastvo raspisuje konkurse za projekte po kojima veteranima sa PTSP nude rehabilitaciju po banjama.

- Logično, takav tretman ne može da pruži nikakve rezultate u suzbijanju ove bolesti, jer je reč o rehabilitaciji, a ne o lečenju.

U Ministrastvu rada i socijalne politike kažu da se za ratne veterane svake godine izdvaja određena suma novca za lečenje.

Deo izdvojenih sredstava odlazi na ortopedska pomagala, a deo na lečenje u banjama.

NEPRAVDA

- MI doživljavamo traume i sada, kada su ratovi davno završeni - kaže Mile Miloševi.ć

- Ljudi su pre sukoba imali posao, donekle su lagodno živeli. Danas nemaju ništa. Frustrirajuće je kada veterani gledaju ljude koji nisu ni prišli frontu a imaju poslove, voze skupa kola...

Takve slike bude osećaj nepravde.