Mati Fevronija: Kad bi se narod vratio

KADA se, danas, u Pećku patrijaršiju sliju prognani kosmetski Srbi da obeleže manastirsku slavu, Pokrov Presvete Bogorodice, dočekaće ih pre svih mati Fevronija, starešina ove drevne srpske svetinje.

S prvim jutarnjim zvonom, kao i prethodnih godina, ona prva izlazi u manastirsku portu. Zastane na trenutak, između konaka i hrama, da je sestrinstvo u žurbi ohrabri - da su sva njihova poslušanja (obaveze) odavno završena. Kažu joj monahinje da se ne brine. Kuća je već uoči svečanog sjaja praznika primila svoj raskućeni narod. Na večernjoj službi, sinoć, crkva je bila kao oko puna. Igumanija je bdela do jutra. Kao sveća, koja se u ovom delu Kosmeta ne gasi.

Posle jutrenja, potom i Svete arhijerejske liturgije, "Na mnogaja ljeta" slomljen je slavski kolač. Za život manastira. Za povratak metohijskih Srba.

- E kad bi se vratili. Da ostanu, lakše bi bilo i njima i nama - kaže nam igumanija. A ove reči ponavlja kad god bi manastir okupio svoj, prognani narod. Ponavlja ih ne samo na praznik ovog oktobra...

- I danas ću im isto kazati: "Vratite se svojim kućama, potrebni ste nam".

Sudbina je, valjda, samo tako mogla da udesi, da mati Fevronija danas zaokruži pet i po decenija manastirskog starešinstva. A 80 godina otkad je u monaškoj odori. Samo bi se po štapu, na koji naslanja svoje staračke dane, moglo zaključiti da je ova jesen njeno 91. leto života.

- Vremenu na putu niko ne može da stane - kaže nam. - Kad starost stigne, dobro je ako se sačuva pamet. Da se ono, što je važno, ne zaboravi. A to je svedočanstvo o našoj crkvi, našem trajanju na Kosovu i Metohiji... To svedočanstvo mora da živi i onda, kad mi, koji pamtimo najteže trenutke svetinje i naroda - odemo. Neka o tome svedoče drugi, kojima smo svoje pamćenje ostavili.

Igumanija pećka, mati Fevronija, svesno je, kaže, odabrala da služi Bogu "dok još njena mlada duša nije ni taknuta zemnim pristrastima". Nije imala ni punih 18 kada je, uz blagoslov vladike Nikolaja (Velimirovića), odgovorila na tajanstveni poziv posvećenja. Iz svog dugog puta u molitvi izdvaja upravo njegov početak.

- Bila su to teška vremena za srpski narod, kao što su i sad. I za narod. I za svetinju - govori. - Najbolnija su, koja pamtim, kada je svetinja ostala bez svog naroda, onog leta 1999. godine.

Kada ih je, seća se, između smrti i spasa primala u Patrijaršiju, pitali su je: "Mati, šta ćemo? Ostanak je za nas samo izvesna smrt... Ako odemo, nekad ćemo se i vratiti". Odgovorila je: "Sačuvajte živote, pa dođite. Svetinja ne može bez svog naroda".

Usledila je čitava decenija manastirske samoće i sleđene tišine. Panteon srpskih duhovnika i svetitelja čuvala je (kao i danas) tuđa vojska. Srpski narod, čija je ovo vrhovna crkva, do Patrijaršije je teško stizao.

- I sad naši ljudi dolaze uz pratnju. Najave se, popišu ih, pa dođu - govori igumanija. - Radosna sam da dolaze, radostan je ovo dan. A oni koji sami putuju rizikuju. Uvek brinem kad odlaze. A kada se od svojih novih kuća jave, kažem im: "Dobro je, dobro je... Ali nam se vratite da ostanete. Ovo je ovde vaša kuća."