Reportaže

Miloš Kostić: Obučavao sam Mladićeve snajperiste

Predrag VASILJEVIĆ

12. 10. 2012. u 20:57

Ravnogorac, vijetnamski veteran, Mladićev saradnik, za „Novosti“ priča svoju epopeju (4): Sakupljao novac u Americi za organizovanje srpske opozicije. Prošvercovao snajpere za Vojsku RS

MISLIO je da je njegovim životnim orkanima i burama došao kraj. Poželeo je porodični mir, piknike na američkim jezerima sa ženom, čitanje knjiga i krckanje zaslužene penzije. Ali sve mu se opet preokrenulo.

Miloš Kostić, ravnogorac, "vijetnamac", američki obaveštajac, rešio je krajem osamdesetih, u kući u Nju Džersiju, posle svih bitaka, rana i ožiljaka, da smanji brzinu. Nije uspeo.

Dok ovog oktobra krcka orahe ispred svoje rezidencije na Avali kraj Beograda, priča nam da je tada, u vreme pada komunizma, protiv koga se celog života borio, dobio poziv da se oduži i svojoj otadžbini Srbiji.

Godina 1987. od lekara njegove žene Svetlane Lijang stiže jeziva vest. Miloševa životna ljubav dobila je kancer.

- Napustio sam republikansku administraciju, senat, istraživanja, Institut za stratešku trgovinu koji sam osnovao i okrenuo sam se porodici. Sam sam, na rukama nosio ženu i čitave dane provodio sa njom. Starao sam se o naše četvoro dece.

U to vreme, hladni rat između Amerike i Rusije bio je završen. Berlinski zid je pao, Varšavski pakt poražen.

SAT ZA ŠEŠELJA KRAJEM osamdesetih godina, Milošu je dopao u ruke jedan disidentski rad Vojislava Šešelja.
- Vidim ja da je on Srbin, iako još gaji neke marksističke poglede. Pitam Kostu Čavoškog kakav je Šešelj, čime se bavi, a on mi ispriča da je odličan pravnik ali da živi bedno u nekoj trošnoj kućici u Zemunu i da jedva ima i za hranu. Kupim mu tada skupocen sat i pošaljem po Kosti u Beograd. Mogao je od njegove prodaje da živi pola godine. Uskoro dobijem pismo od Šešelja sa tekstom: "Hvala Vam. Spasili ste mene i moju porodicu".

- Nisam više imao nikakvih motiva za borbu. Samo sam još čekao da komunistička kula od karata padne i u Srbiji i da nam se vrati crkva, kruna, sloboda.

Umesto toga, u Srbiji se rađao novi vođa - Slobodan Milošević. U Ameriku su počeli da pristižu srpski disidenti i opozicionari tražeći pomoć.

- Nisam mogao da mirujem. Pridružio sam se Saboru srpskog ujedinjenja u Americi. Organizovali smo okrugle stolove, otvorili smo srpsko pitanje i stavili ga na dnevni red. Poluvekovne komunističke laži morale su da prekinu.

Kod Miloša su u SAD stizali profesori Kosta Čavoški, Radoslav Stojanović, Zagorka Golubović, Svetozar Stojanović, a posle njih i nacionalisti predvođeni Vojislavom Šešeljom. Krenule su velike debate u kom pravcu kreće Srbija.

- Skupljali smo novac za stvaranje srpske opozicije. Svi viđeniji Srbi iz Amerike su učestvovali. Mene su terali čak da budem blagajnik i da se sav novac nalazi kod mene. To nisam mogao da prihvatim. Ne volim da se staram o tuđem novcu.

Sa profesorom Radoslavom Stojanovićem, Miloš se znao još od Drugog svetskog rata, pa je sa njim obnovio prijateljstvo.

- U stanu porodice Stojanović pevali smo četničke pesme na krsnoj slavi odmah posle rata. Krajem osamdesetih, Rade je došao kod mene u SAD pa smo ponovo pevušili iste melodije. Jedne noći, uz piće, pitao sam ga da me ugosti u Beogradu. Rešio sam da se posle pola veka vratim u Srbiju.

OSTAO BEZ PENZIJE ZBOG učešća u ratnim sukobima u Bosni i Hercegovini, Amerika je Milošu Kostiću oduzela vojnu penziju. Ni to što je ratovao za SAD u Koreji i Vijetnamu nije moglo da potre savezništvo sa Ratkom Mladićem u bosanskim gudurama: - Dobro je bar da mi nisu zalepili etiketu ratnog zločinca i odveli u Hag, iako nikakve zločine nisam počinio. Ali verujem da SAD nikada ne bi dozvolile da njihov pukovnik i državljanin završi u tom sudu. Amerikanci, za razliku od Srba, vode računa o svom nacionalnom interesu.

U junu 1988. godine, zvoni telefon u domu porodice Kostić u Americi. Zove profesor Stojanović:

- Miloše, dođi sa porodicom. Bićeš moj gost u Srbiji.

- Krećem. Rezerviši mi "Metropol"!

Veliku tremu je imao Miloš. Vraćala su mu se sećanja na rat. Strah od komunističke osvete još ga nije prošao. Nije verovao da se menja politička klima u otadžbini. Ali rešio je.

Sa bolesnom suprugom i četvoro dece krenuo je avionom za Švajcarsku kod ujaka. Uzeo je renta-kar i zapucao sa porodicom za Jugoslaviju.

Granica između Italije i Jugoslavije kod Trsta, posle pola noći.

- Graničaru ništa nije jasno. Žena Kineskinja, a Svetlana Kostić. Četvoro dece, srpska imena, američka državljanstva. Pušta nas.

U Sloveniji uzimaju sobu u motelu. Kupatilo potopljeno, doručak ne služe posle deset.

- Kad su čuli ko smo i odakle stižemo, srpske kuvarice odmah su nam ispržile jaja i slaninu.

Posle doručka, pokret za Beograd, trema raste.

- Sećam se, auto-put kroz Hrvatsku, rupa do rupe. Deca neprestano pitaju: "Jel' ovo Srbija"? Pojavljuje se Novi Beograd, "Geneksove" kule. Žena Svetlana mi kaže: "Nije kod vas socijalizam tako bedan kao u Kini".

Voze se uz Kneza Miloša, pa desno u Bulevar revolucije, do "Metropola". Zaustavi ih policajac zbog nedozvoljenog skretanja.

- Odmah sam osetio strah. A moj sin Milan izleti na prozor i vikne: "Čiko, jesi li ti pravi srpski policajac"? I ovaj nas pusti.

Tada, u "Metropolu", upoznao je i Smilju Avramov i još neke srpske intelektualce. Rađala se energija za udar na Miloševića. Pucala je srpska nacionalna misao ponovo na nekoliko delova.

- Osetio sam da nema jedinstva. Da je puno sujete i isprepletanih interesa. Tresla se jugoslovenska konstrukcija. Plašio sam se da Srbi opet neće dobro proći.

Miloš se sa nekom novom strepnjom vratio u Ameriku.

Došle su devedesete. Deveti mart, Milošević izveo tenkove na narod i studente.

- U Vašingtonu me zovu na jedan okrugli sto o Jugoslaviji. Govori Medlin Olbrajt, senatori, ambasadori, političari iz svih jugoslovenskih republika. Svi se ostrvili na Miloševića da je velikosrbin, četnik... Ja uzmem reč i kažem: Milošević je jedna obična boljševička cepanica!

Počeo je krvavi rat u Jugoslaviji.

Posle razgovora sa vladikom Atanasijem Jeftićem u Americi, Miloš, prekaljeni američki oficir, rešio je da krene u Bosnu. Da pomogne Srbima. Poljubio je bolesnu ženu i decu i pošao ponovo u rat.

Premaskiran u katoličkog sveštenika, sa američkim pasošem, Miloš je 1993. uspeo da iz SAD na srpske položaje prošvercuje sofisticirane sprave za daljinsko merenje meta i optiku za snajpere.

Delio je katoličke krstiće po aerodromima i domogao se Mađarske. Na granici sa Srbijom, čekali su ga vojnici iz Republike Srpske.

Prvo je bio u nevesinjskoj brigadi u Hercegovini. Sve dok nije dobio poziv od Ratka Mladića da odmah dođe u Han Pijesak.

- General Mladić dao mi je zadatak da obučavam snajperiste. Tražio sam samo ljude koji su imali iskustva u sportskom streljaštvu. Nisu smeli da puše i piju. Obučavao sam naše najbolje snajperiste u ratu u Bosni. Pa i one koji su bili iznad Sarajeva.

SUSRET SA PATRIJARHOM PAVLOM MILOŠ je upoznao patrijarha Pavla, na osvećenju Hrama Svetog Save u Beogradu. Kao predsednik Srpske crkvene opštine u SAD bio je pozvan na ručak u Patrijaršiju. - Sećam se, patrijarh je, onako blag, pitao mog sina Milana, "Kako se zoveš"? A ovaj moj mu iz prve odgovori: "Ja sam Srbin i četnik". Kasnije, kad je dolazio u Ameriku, patrijarh je stalno naše iz dijaspore pitao: "Gde je onaj Kostić i njegov Srbin i četnik"?

Mladić je Milošu odmah posle obuke snajperista namenio sledeći zadatak:

- Burazeru Kole, hajde da središ malo situaciju oko Goražda.

Dali su mu Pozderčevu vilu i Mladić je dolazio helikopterom da ga posećuje.

- Pomagao sam u akcijama srpske vojske. Sa Mladićem sam se sukobljavao samo oko četništva. On je u duši partizan, ali je i Srbin.

Ostao je Miloš u ratu sve dok, kako kaže, Srbija nije okrenula leđa svojoj braći. Prisustvovao je kada su i Radovan Karadžić i Slobodan Milošević pritiskali Mladića da odustane od Bihaća.

- Preko toga nisam mogao da pređem. Kod Bihaća su nam presekli državu. To je za mene bio veliki poraz. Napustio sam ratište i vratio sam se u Ameriku. Poneo sam sa sobom samo šajkaču koju mi je poklonio Radovan Karadžić.

Milošu umire supruga 2000. godine. Deca su krenula svojim putem u život. Ostao je sam. Rešio je da proda raskošnu vikendicu na Floridi i da kupi kuću na Avali. Osećao je da se bliži čas kada će poželeti definitivno da se vrati u Srbiju.

Na tremu svoje kuće, okružen veštačkim sovama koje rasteruje ptice, Miloš sedi i gleda Srbiju.

- Nadam se da više nikada neću ratovati!

(Kraj)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (48)

baunti

12.10.2012. 22:05

( 142 ) ( 41 )

Inace, VRS je imala samo nekoliko snajperista u okolini Sarajeva, par na Grbavici, i par u Zoranovom (Otes), odakle su lovili muslimanske snajperiste. Sa ostalih mijesta je bilo neprakticno gadjati Sarajevo zbog daljine. Svi oni sto su pucali po civilima su bili muslimani. Inace, najbolje snajpersko oruzje smo dobili od Rusa, ali Milos izgleda ne moze da ih pregrize...

( 142 ) ( 41 )

Sadman Sway

12.10.2012. 23:22

( 40 ) ( 112 )

@baunti - VRS je imala više od nekoliko snajperista u i oko Sarajeva koji nisu birali ciljeve. Dosta je civila pobijeno najboljim Ruskim snajperima. Ipak u pravu si to je samo gnjavaža , lakše je tući iz T-84 ,haubica, MIG-ova...Išao je Jović žicati još žešće oružje pa su ga Rusi odbili.

( 40 ) ( 112 )

baunti

13.10.2012. 02:15

( 35 ) ( 9 )

@baunti - @Sadman Sway, Kazem ovo jer sam oficir VRS, i znam sta smo imali i koristili. Od teske artiljerije nesto je koristeno na samom pocetku rata, do maja '92. van borbenih pravila, zbog par idiota koji su uklonjeni brzo. Ostatak vremena koristili smo je samo da uzvratimo vatru koju je ABiH redovno namijestala iz okruga bolnica, skola, itd. Po ratnim pravilima ako dejstvujes iz bolnice, bolnica postaje legitimna meta. Ali ABiH je odmah sklanjala minobacace i zvala CNN da snima namjestaljku.

( 35 ) ( 9 )

baunti

13.10.2012. 02:20

( 47 ) ( 14 )

@baunti - @Sadman - nastavak... A M-84 vam se prividjao, jer je cijela VRS raspolagala sa mozda 10-tak ovih tenkova, koji su uglavnom bili rasporedjeni na koridoru, i nesto malo na bihackom frontu. Srbi u okolini Sarajeva su imali 15-tak T-55 koji su koristeni jedino prilikom oslobadjanja Zoranovog (Otesa), i da bi zadrzali eventualni proboj ABiH iz pravca Igmana ili Varesa. Dakle, ne lupetaj. Znam svaki operacioni plan tokom rata, a razbucali smo vas jer smo bolji, a ne jer smo naoruzaniji. I opet cemo.

( 47 ) ( 14 )