Da nema vrednih Pećinara, u Ljubišu ne bi bilo kuće na kojoj se dimi dimnjak - kaže starina Jovan, i pokazuje na etno-domaćinstvo Bobana i Marije u centru sela, na jugoistočnoj strani zlatiborske visoravni.

Putnika namernika domaćini dočekuju s medovinom, domaćim slatkom od kupina i izvorskom vodom.

- Gost je uvek dobrodošao, kao kum i drag rođak - kažu Marija i Boban, koji su odlučili da se iz grada sa svoje četvoro dece vrate u gotovo opusteli Ljubiš, na ognjište Bobanovih predaka.

Od davnina ovaj kraj krasio je mudar i gostoljubiv narod, zdravog osmeha i ercovske vrcavosti. Ali sudbina srpskih sela koja odumiru nije zaobišla ni ovu planinsku pitominu okruženu Čigotom, Murtenicom i Borkovcem.

- Od preostalih 500 meštana, većina su stariji od 65 godina, a u mnogim od vremena i zaborava nakrivelim kućama, odavno nema ni svetla ni glasa - kaže Boban. - Ugašena je i osmogodišnja škola, jer nema dece, pa naša najmlađa desetogodišnja ćerka Marina putuje u Sirogojno.

Pećinari su renovirali vajate i dedin mlin, podigli kuću "na šest voda" u duhu srpske arhitekture, izgradili ribnjak u kojem uzgajaju pastrmku. Boban je oživeo i staru očevu kafanu, koja je postala nadaleko poznata po specijalitetima zlatiborskog kraja.

Po završetku fakulteta, Boban je shvatio da je selo pravi izbor za njega i porodicu koju je osnivao. Sa suprugom Marijom, medicinskom sestrom, koja je, kaže, u selu i babica i veterinar, skućio se u domu u kojem danas raste još četvoro Pećinara - sinovi Mile (24), odnedavno diplomirani poljoprivredni inženjer, i Strahinja (15) i ćerke Anica (17) i Marina (10).

- Decu učimo da su sloga i ljubav jedini čvrst temelj svake kuće, a porodica oslonac i utočište - kaže Marija. - I kad završe fakultete, znaju da se ovde, u selo, uvek mogu vratiti. Odmalena su naučeni da pomažu roditeljima u kući i domaćinstvu.

- Samo što raspakuju kofere, prihvataju se posla - kaže Boban. - Marija je glavna kuvarica u kafani, a deca joj pomažu, peru sudove, ljušte krompir, prosejavaju brašno... I ja sam tako, svojevremeno, pre škole, pomagao ocu na njivi, u štali i kafani. Radom i dobrim ocenama poštuju naš dom i roditeljski hleb.

ZBOG AGE U PEĆINU NeobiČno prezime porodica je dobila po pretku Peru Mihajloviću sa Kosova, koji je, u svađi se oko kakvog jarca, ubio turskog agu i pobegao u pećinu.
- Tako Mihajlovići postadoše Pećinari - kaže Boban.

Marija kaže da je od porodice svog supruga učila šta znači sloga. Boban ima dva brata, jedan živi u Užicu, a drugi u Čačku. Jedan su drugom oslonac i podrška. Svakog vikenda su u Ljubišu.

- Nezamenljivi su naši dugi razgovori u očevoj kafani prepunoj uspomena - kaže Boban. - Ovuda je nekada prolazio put od Užica prema Sjenici, pa su svraćale i mnoge vojske. Ali otac se u politiku nikad nije petljao. Važno je bilo da gosti iz kafane odu zadovoljni. Tako je i nas naučio.

Boban se seća događaja iz detinjstva:

- Namet koji se u to vreme plaćao državi, merio se po džibri koja se tog dana popije. Od ranog jutra sreski poreznik je sedeo i računao koliko gazda natoči rakije. I baš tog dana sve muško u selu došlo bi u našu kafanu tek na "po čašicu", da porez bude veći. Srpska posla!


KROV NA VAJATU BABIN MIRAZ

Etno-domaćinstvo krase mnogobrojni stari predmeti, kredenci, škrinje, preslice, kolevke, dozidnice, ćilimi, fenjeri, pegle na žar, grebena, furune... Pećinari su najponosniji na krov na vajatu koji je početkom 19. veka donela Bobanova baba Bojana u miraz. Dovučen je na samarima, iz mesta Maće, i pravi je raritet.