SITNO je brojao Matija Zozon poslednjih dana avgusta te 1973. Sedeo je sam u kasarni u Rajlovcima i pušio kada mu je došlo - osim druga do groba, iz vojske će sa sobom u kovčeg poneti još jedan „suvenir“. Tri slova na levom ramenu - JNA.

Za muškarce toga doba ne može se reći da su davali mašti na volju. Jer, pored JNA, tih se godina, kao karte za derbi, tražilo još i ime ljubavnice, probodeno srce na plećima, sidro, figura žene, bitna godina...

Ono sa čime su se pre identifikovali isključivo pomorci, zatvorenici, vojnici i prostitutke, devedesetih je godina u Evropi i svetu doživelo modnu ekspanziju. Danas tetovaže pripadaju svim društevnim slojevima. Samo u Francuskoj više od dva miliona ljudi ima makar po jednu tetovažu, u Nemačkoj je, na primer, četiri miliona ljudi istetovirano. Kod nas još ne postoje tačni podaci koliko ljudi se odlučilo na tetovažu, ali je sigurno da se on iz dana u dan povećava..

A šta se sve tetovira? Odgovor je - od igle do lokomotive. Koji se sve delovi tela tetoviraju? Odgovor je - svi. Ko se sve najčešće tetovira - mladi.

- Jedna devojka je tražila da joj na intimnom delu istetoviram „Dobro došli u Las Vegas, svaki hiljaditi dobija“ - kaže Vlada iz „Bg inka“, tatu-majstor. - Jednom sam muškarcu napisao „Kada se uzdignem, imam bolji pogled na svet“.

Neretko se dešava da mušterije traže da njihova ramena ukrašavaju sportisti, glumci, pevači. Aktuelne političare niko ne „nosi“.

- Ali i dalje se traže Milošević, Tito i Draža - priča Vlada. - Dolazilo je nekoliko Amerikanaca i poručivali su NATO simbole. Nije mi svejedno, ali ako si profi radiš i tačka. Jedan Hrvat je došao i tražio šahovnicu. Tipična provokacija, mogao je to u Hrvatskoj da uradi gde hoće, ali on baš zapeo u Beogradu.

Modni trendovi diktiraju vrste tetovaže, ali i mesto na kojima će se one stavljati. Početkom ovog veka malo je bilo devojaka na splavovima i klubovima koje nisu nosile majice do pupka, a sve kako bi stvorile prostor tribalu da „sevne“ malo iznad zadnjice. Negde u to vreme Beogradom su počeli da šetaju i prvi fudbaleri sa istetoviranim kineskim slovima ispod podlaktice. Mora biti, opčinjeni istočnjačkom kulturom, taj trend ubrzo se primio i kod drugih muškaraca, a tatu-majstori su trljali ruke.

Oni, iako do pre nekoliko decenija poistovećivani sa onima koje su tetovirali, odnosno sa mornarima, prostitukama, zatvorenicima, preko noći su postali cenjeni članovi društva. Dušan Kojić već dvadeset godina crta po ljudima. On kaže da ga danas, za razliku od godina kada je počinjao da se bavi ovim poslom, okolina doživlja kao vrsnog umetnika.

- Ta promena nastala je najviše zahvaljujući emisijama poput „Majami inka“ - priča Kojić. - Preko njih su ljudi mogli da vide šta mi zapravo radimo, i da je to vrsta umetnosti koja se ne razlikuje od toga kada slikar uzme kist u ruke i počne da crta po platnu.


ARSENIJE ČARNOJEVIĆ

TATU-majstor Dušan Kojić kaže da se dešava da mušterije ponekada nisu zadovoljene i da se vraćaju i traže korekciju, što on naravno uvek učini. Osim jednom, kada nije mogao da pomogne.

- Došao čovek i sa sobom poneo sliku „Seobe“ Paje Jovanovića. Hoće ovog tipa što je prvi na slici sa čalmom i puškom u ruci preko celih leđa - prepričava anegdotu Kojić. - Završili, on bio prezadovoljan. Međutim, vratio se nekoliko dana kasnije, prebledeo. Kaže mi „Pa dobro čoveče, što mi ne reče da je Arsenije Čarnojević onaj na konju, šta da radim sad sa ovim dedom, svi mi se smeju“.