Hrabrost Diane Budisavljević jača od zaborava

ZLATNOM medaljom za hrabrost nazvane po Milošu Obiliću Srbija se poklonila podvigu Diane Budisavljević. Odlikovanje koje joj je posthumno dodeljeno povodom Sretenja - Dana državnosti konačno je skinulo prašinu zaborava sa jednog od najvećih junaka Drugog svetskog rata sa ovih prostora. Hrabroj Austrijanki koja je spasila 12.000 srpske dece o kojoj su mesecima pisale „Novosti“, pronalazeći nekadašnju decu koju su ona i njeni saradnici spasli sigurne smrti iz ustaških logora tokom Drugog svetskog rata, posle dugo godina odaje se zaslužena počast.

Za njeno ime i akciju koju je vodila doskoro je znao samo uski krug istoričara i istraživača genocida u Srbiji, kao i u ostalim republikama bivše Jugoslavije. Zahvaljujući „Novostima“, koje su serijom tekstova skrenule pažnju na zaboravljenu heroinu Drugog svetskog rata, počelo je javno odavanje zaslužene počasti. Njeno ime ponele su ulice u Beogradu i Kozarskoj Dubici, a istim tragom krenuće i Banjaluka, Zagreb, Pančevo.... Hrabroj ženi odužila se i Srpska pravoslavna crkva, prvim primerkom novoustanovljenog ordena carice Milice, kao i njen rodni grad - Insbruk.

Dianin lik, međutim, najbolje pamte oni koji joj najviše duguju.

- Svuda oko nas bila je samo smrt - prisetio se Ostoja Guskić, jedan od preživelih malih logoraša. - Majka Dušanka pala je od iscrpljenosti. Oko nje mi, deca. Braća Bora i Pavle i sestra Stajka. Začuo se šapat: jedna žena kupi decu po logoru. Kaže, da ih spasi. Pamtim kao da je bilo juče kada je majci prišla visoka, vitka, mlada žena. Sa mojom i ostalim majkama pregovarala je da joj predaju i povere decu, da ih otrgne od smrti. Od gladi, bolesti, noža.

Guskić je samo jedan od ljudi koji je preživeo strahote logora Jasenovac zahvaljujući Diani Budisavljević. A bilo ih je na hiljade. Rizikujući svoj i živote svojih najbližih, Diana je mesecima vodila svoj rat - za hranu, mleko, lekove namenjene logorašima. Decu

-sužnje, uz mnogo muke i ubeđivanja, odvajala je od majki i smeštala ih u tuđe porodice. O svoj deci vodila je evidenciju, zahvaljujući kojoj su deca posle rata našla svoje domove i porodice.

- Koliko je bilo hrabrosti u tim majkama - zapisala je Diana u svom dnevniku.

- Neka deca nisu htela da se odvajaju od majki i a one su im očajne govorile: „Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe“. I uvek tiho pitanje, upućeno nama: hoće li ikada više videti svoju decu. Stalno smo ponavljali da će deca doći u domove, da im nećemo učiniti ništa nažao, da ćemo se za njih brinuti...

Humanitarni podvig Diane Budisavljević, najveći takav u Drugom svetskom ratu, decenijama je bilo nepoznat. Prvo svetlo na njen podvig bacilo je objavljivanje dnevnika koji je priredila njena unuka Silvija Sabo. Javnost je iz njega saznala za sve rizike, patnje i opasnosti sa kojima se hrabra žena suočavala, tokom, ali i posle rata.

Na zahtev novih vlasti, koje nisu bile blagonaklone prema njenom delu, oduzeta joj je kartoteka koju je vodila o spasenoj deci. O svojoj akciji nikada nije govorila ni najbližima. Povukla se u rodni Insbruk i tamo u tišini umrla.