Himna – spona između pojedinca i države

NI najveći muzički hit nije joj do kolena. Njena melodija i stihovi nikada ne izblede. Najglasnije se čuje na stadionima, kad se iz desetina hiljada grla peva iz sve snage. Ona je muzički simbol, tradicija i verovanje u nacionalnu stvar! Znak jednakosti između države i pojedinca.
Nacionalna himna.
Generalno, reč je o patriotskoj kompoziciji koja može da evocira prošlost, ali obavezno uzdiže istoriju i patnju naroda. Danas obavezna na svim velikim skupovima, od političkih do sportskih, u nekim zemljama redovna u školama i studentskim kampovima, himna je do svog statusa stigla takoreći nedavno - tek u 19. veku u Evropi je izrasla u “obavezno a prihvatljivo štivo”.
Ono što se od tada do danas nije promenilo jeste “pretvaranje” neke melodije u nacionalnu himnu. U pitanju su ili dekret ili “narodna volja”. Najveći broj himni su marševi, Latinoamerikanci više vole operetske note, a nisu retki ni oni koji uživaju u čistom zvuku, najčešće u fanfarama.

Pravo da nosi naziv najstarije himne ima holandska himna, originalno nastala 1574. godine, koja je, doduše, tek 1932. postala zvanična himna ove države. Malu konfuziju oko toga ko je najstariji unosi japanska himna, čiji tekst (ali ne i muzika) datira još iz 9. veka. Melodija je dodata mnogo kasnije, tek u drugoj polovini 19. veka.

Među starijima su i himne Velike Britanije “Bože čuvaj kralja” (ako je na tronu, kao sada, osoba ženskog pola, naziv je “Bože čuvaj kraljicu”, a istovremeno se “on” menja u “ona”), koja je prvi put izvedena 1745, a zvanično je himna od početka 19. veka.
Ovu pesmu, kao kompoziciju za svoju nacionalnu himnu, prihvatio je i Lihtenštajn, a Švajcarska i Nemačaka od 1871. do 1918. I to nije kraj spiska, jer je ranije ovu melodiju kao državnu himnu koristilo i nekoliko komonveltskih kraljevstava - Australija, Kanada i Jamajka, dok ih nisu zamenili svojim “originalnim”. U Novom Zelandu ona je i dan-danas jedna od dve zvanične državne himne, iako se ne izvodi gotovo nikada. Od 1816. do 1833. godine ova kompozicija je bila melodija himne imperijalne Rusije.

Kada su se tokom kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u fudbalu 2004. godine sastali Engleska i Lihtenštajn, jedna te ista melodija svirana je - dva puta.
Pravo na članstvo u “ligi najstarijih” polažu još nacionalna himna Španije (1770) i starija od dve nacionalne himne Danske koja je prvi put zabeležena 1780. Tu je i čuvena francuska “Marseljeza” napisana 1792, i kao nacionalna himna prihvaćena 1795. godine.
Iako je uobičajeno da tekst bude napisan na zvaničnom jeziku neke zemlje, ima i izuzetaka. Tako Švajcarci imaju različit tekst na četiri različita službena jezika ove zemlje - na francuskom, nemačkom, italijanskom i retoromanskom. Slično je u Kanadi (francuski i engleski jezik) i Sri Lanki, gde su reči himne ipak samo prevedene sa jednog na drugi zvanični jezik. Novozelanđani, osim što imaju dve zvanične himne, jednu od njih, “Bože, odbrani Novi Zeland”, i dalje “dele”, odnosno izvode je ravnopravno na dva jezika: maorskom i engleskom. I tu nije kraj, jer muzika jeste ista, ali reči nisu!

A kad smo već kod teksta, Španija ga u svojoj, inače jednoj od najstarijih u svetu, himni - nema. Doduše, država je 2007. prvo raspisala konkurs za reči koje bi upotpunile melodiju, a zatim od njega odustala, pa je sve ostalo po starom.
I pored čestog izvođenja, poznatih nota i teksta, ushićenja koje izaziva, autori ubedljivo najvećeg broja državnih himni su za širu javnost malo poznati, a negde i anonimni, kao što je slučaj sa kompozitorom toliko popularne britanske himne. Izuzetak je himna Nemačke, koju je komponovao Jozef Hajdn, i Austrije, koju je “uglazbio” Volfgang Amadeus Mocart.
Grci imaju najdužu himnu u svetu, od 158 strofa. Jedini ozbiljni konkurent je Urugvaj, čija himna, ako bi se izvodila od prvog do poslednjeg takta, traje više od pet minuta. Sušta suprotnost tome je Katar, čija himna u originalu, samo fanfare bez teksta, traje tek 32 sekunde, iako je poslednja verzija nešto produžena.

AUTORI NOBELOVCI I POLITIČARI
Indija i Bangladeš imaju istog kompozitora svojih himni, prvog dobitnika Nobelove nagrade za književnost iz Azije, pesnika Rabindranata Tagora. Nobelovac Bjornson napisao je reči za himnu svoje zemlje - Norveške.
I političari vole da ostave nešto po čemu će ih pamtiti, pa tako nekadašnji premijeri ili predsednici Kolumbije, Senegala, Belgije i Ekvadora imaju udela u autorstvu himni tih država.

OD “VOSTANI SERBIE” DO “BOŽE PRAVDE”
MeĐu istočnoevropskim nacijama Srbija je prva koja je imala svoju himnu, “Vostani Serbie”, 1804. godine. To je bila himna ustaničke Srbije. Uostalom, njen drugi naziv je bio “Oda srpskom preporodu”. Tekst je napisao Dositej Obradović tokom Prvog srpskog ustanka, a himna je imala tri muzičke verzije od tri autora.
Naša sadašnja himna “Bože pravde” bila je i himna Kneževine Srbije, a zvanična godina nastanka je 1872.
Tekst “Bože pravde” je napisao književnik Jovan Đorđević, osnivač Srpskog narodnog pozorišta, na muziku Davorina Jenka, slovenačkog kompozitora i dirigenta. Jenko je kompozitor i nekadašnje slovenačke himne “Napred zastavo slave”, koja je bila i deo državne himne Kraljevine SHS, a sada je svečana pesma slovenačke vojske.

Kao dirigent Srpskog narodnog pozorišta Jenko je, između ostalog, napisao i muziku za svečanu pesmu “Bože pravde”, koju je u završnici pozorišnog komada “Markova sablja” izvodio hor. Sama predstava je 1872. premijerno izvedena u čast punoletstva kneza Milana Obrenovića.
Kada je Srbija 1882. godine postala kraljevina, “Bože pravde” je i dalje ostala zvanična himna.