EVROPO, ništa bez Srbije, bre! Ovo je moto jedinog preostalog smederevskog opančara Zlatimira Radivojevića (55) koji više od četiri decenije ručno izrađuje nacionalnu srpsku obuću, a njegovi opanci "šetaju" Parizom i Milanom. Nije poklekao pred modernim dobom, ne želi da porodični zanat umre, tako da su se njegovi opanci "odšetali" i na Internet. Zlatimir je "rasitnio" šestu deceniju života. Imao je devet godina kada je, neveštim dečjim prstima, napravio prvi opanak i, postao šegrt.

Rodio sam se da budem opančar. Otac je bio opančar, pa sam prohodao u opancima. Sa devet godina počeo sam da radim. Za 46 godina napravio sam gomile opanaka... - kao da lista dnevnik uspomena. - Dokle ću tako, ne znam. Sin da nasledi zanat? Ne verujem. Kaže, ismevaju ga drugovi u školi. Tako, ostah jedan od poslednjih Mohikanaca u opancima.

ZANATI SMEDEREVO je, uz Niš i Užice, bilo zanatsko središte 16. veka. Danas je ostalo nekoliko obućara, nema radnji za opravku kišobrana, a još radi jedan šeširdžija. Novica Demić pravi klasične modele šešira, ali i kaubojske, meksikanske, potom šubare, šajkače, ruske kape, engleske kačkete.

Zimu provodi u radnji, a leto na vašarima i etnomanifestacijama. Tokom zime napravi oko 1.000 pari opanaka. Za jedan par potrebno je nekoliko sati. Pomaže i supruga, peglajući kožu. Među ručnim radovima razni primerci - od privezaka veličine dva santimetra do džinovskog suvenira broj 47. Radi rasečen preplet. Majstori koji čitaju znaju šta to znači. I, to sitno rađen preplet, od teleće i kozje opute, jer kučeće više nema.

Od opanaka se ne živi lagodno. Zarada je tolika da može da se preživi, ako se proda. Domaći kupci su najčešće vremešni. Gastarbajteri su sentimentalni, uzimaju za suvenire. Stranci su najbolje mušterije.

Kada su teniseri iz Francuske onomad bili u Beogradu, prodavao sam kod "Arene" - objašnjava naš domaćin. - Kupovali ko ludi. Stranci posebno jurišaju na opanke na Saboru u Guči: najviše Francuzi i Englezi, i to mladi. Nema veze što se opanak ne prevodi na njihov jezik.

ROBA ZA SVAKOGA ŠUMADIJSKI, vlaški, šopski, lalinski, glamočki, ličanski... sve "sorte" opanaka pravi majstor Zlatimir. I modernizovane opanke - mokasine, ženske sandale, patofne od prirodnog krzna i kože. Cene su od 20 do 40 evra. Za džinovski suvenir traži 9.000 dinara. Radi i za decu, najmanji broj opanaka je 19, a najveći 47.

Ne odriče se ni modernog. Jasno mu je da mušterije neće da jurišaju u njegovu radnju na periferiji Smedereva. Zato je upao u virtuelnu groznicu, pa je "u opancima" izašao na Internet, i izložio ih na društvenoj mreži "Fejsbuk".

Student došao u radnju, tvrdeći da je oduševljen opancima, i ponudio da mi uradi sajt. Pristanem, jer znam da bez tog čuda sada nema budućnosti. Nemam vremena da budem za kompjuterom, ali moraću. Stižu porudžbine, slao sam opanke u Italiju, Francusku, Sloveniju. Slogan sajta njnjnj.opanak.net. je "Evropo, ništa bez Srbije, bre!"

- Otac ne dozvoljava da zatvorim radnju. Kaže, sve je manje opančara, na prste da nabrojiš. Poslednji opančar za "lalinske" opanke, majstor Pera, umro je. I, opanak umire. A, to je nacionalni simbol! Zato bi svaki Srbin u kući morao da ima opanak i deo narodne nošnje. Da se to prenosi s kolena na koleno. Da traju i opanci i nacija...