ZAOSTAVŠTINA Diane Budisavljević - njeni dnevnički zapisi, dopisi, fotografije malenih logoraša koje je spasla, pisma ljudi koji su tražili svoju decu, ali i ono najvrednije: kartoteke i spiskovi mališana, brižljivo čuvani i prepisivani, da bi se deci sačuvali ime i vera - nalazi se raštrkana na više mesta u Zagrebu.
Jedan deo te neprocenjivo vredne građe, i to onaj koji je Diana morala da preda novim vlastima, nestao je, možda i uništen, posle Drugog svetskog rata (ili početkom poslednjih sukoba), kada su Ozna i novo Ministarstvo socijalnog staranja preuzeli brigu o dokumentima.
Baš zato, mnogi roditelji nisu pronašli svoje najmilije, za kojima su čeznuli u surovim ustaškim i nemačkim logorima, i mnoga deca nisu saznala da su prve godine života provela u ustaškim logorima. Ti su mališani odrasli u Zagrebu ili okolnim mestima, podignuti kao Hrvati, bez ikakvog sećanja na kolevke i kuće na Kordunu, Kozari, u slavonskim selima. Procenjuje se da takvih i danas živi - na stotine.

Kartoteka

U HRVATSKOM državnom arhivu, koji je 2003. štampao „Dnevnik Diane Budisavljević“, za „Novosti“ kažu da ta ustanova još nije dobila celokupni fond plemenite Austrijanke. Samo manji deo je skeniran za potrebe objavljivanja knjige. Ostatak se, saznajemo, nalazi u jednoj sobi u stanu Silvije Sabo, unuke Diane Budisavljević, koja je i prevela dnevnik.
- „Dnevnik“, za koji se saznalo tokom osamdesetih godina prošlog veka, jeste štampan kao naše izdanje, ali ga nismo dobili u originalu - govori Rajka Bućin, načelnica Odseka za novije arhivsko gradivo u Hrvatskom državnom arhivu. - Silvija Sabo, koja je sastavila i sažetak na nemačkom, zadržala je dokumente koje je sačuvala gospođa Budisavljević. Ali, ne i kartoteku dece koju je ona sve vreme vodila, jer joj je Ozna oduzela 1945, kako Diana to i navodi u „Dnevniku“.
Velelepnu zgradu Hrvatskog državnog arhiva na Marulićevom trgu u Zagrebu, već decenijama pohode bivši logoraši i njihovi potomci, u želji da saznaju nešto više o svom poreklu, da pogledaju ima li ih u kartotekama koje je Diana Budisavljević, zajedno sa saradnicima, u tajnosti prepisivala do duboko u noć tokom četiri ratne godine.
U 48 fioka u Arhivu nalazi se fond Ministarstva udružbe NDH, na kojem je radio prvi Dianin saradnik, Kamilo Bresler.
- Kartoteka obuhvata decu koja su ostala bez roditeljskog staranja iz bilo kog razloga, i pre i posle akcije Diane Budisavljević - objašnjava Rajka Bućin. - Kartice iz razdoblja NDH pisane su rukopisom na štampanim obrascima i razlikuju se, oblikom i formatom, od posleratnih. Rubrike su: prezime i ime deteta, kada je i gde rođeno, koje je vere, ko ga je i odakle doveo, gde je i kada smešteno. Upisani su i podaci o deci koja su predata roditeljima, kao i o umrloj deci.
U fondu su sačuvane neke evidencije dečjih domova i srodnih institucija u koje su deca bila smeštena tokom akcije Diane Budisavljević, poput Zavoda za gluvonemu decu iz 1942. i 1943. Iz njih se jasno vidi da su tamo bila zbrinuta deca srpskog porekla.

Fotografije

ZA razliku od spiskova, kartoteka i transportnih lista, fotografije koje je Diana Budisavljević napravila čuvaju se koji kilometar dalje, u Gornjem gradu, u Hrvatskom povijesnom muzeju.
- Imamo sačuvana četiri od ukupno pet albuma dece. To su fotografije koje je Diana snimila ne bi li onim mališanima kojima niko nije znao ime, sačuvala mogućnost da ih posle rata neko prepozna i vrati porodici - priča nam Nataša Mataušić iz ove institucije. - To su, uglavnom, fotografije nastale po dolasku dece iz logora u Zagreb, na železničkoj stanici, u privremenim smeštajima. Ima baš strašnih: umiruće, iscrpljene, jako bolesne dece.
Na nekoliko fotografija, ipak, Diana je ovekovečila decu koja su već udomljena u zagrebačke porodice. Ona su oporavljena, lepo obučena, kao da nisu, samo koji mesec ranije, preživela te strahote...
Diani su još tokom rata stizala pisma, čak i iz inostranstva: ljudi sa prisilnog rada pitali su je šta je sa njihovom decom. Ona je te dopise prosleđivala Ministarstvu udružbe i Crvenom krstu.
Upozoravala je ljude da ne dolaze, već da šalju pisma, jer je postojala opasnost da ih odvedu u ustaški logor smrti, umesto u nemački radni logor. Neka od tih pisama - i to ona kada je čak i Diana bila nemoćna - ostala su kod nje. I taj deo svedočanstva o ovoj velikoj ženi nalazi se kod njene unuke Silvije Sabo.
Zanimljivo je da ni Dianina najuža porodica nije saznala čime se ona tokom rata bavila - sve do deceniju posle njene smrti. Tada je Silvija Sabo, sasvim slučajno, u hrpi dokumenata koje je pedantna Austrijanka čuvala, pronašla i zapise nazvane „Izveštaj o radu akcije“. Prevela ga je i pripremila za štampu pod nazivom „Dnevnik Diane Budisavljević“.     

PRIVATNOST
ZNAMO da mnoge istraživače zanimaju pojedinačne sudbine, kartoteka, popisi iz logora. To je ponešto osetljivije pitanje jer se, po važećim propisima Republike Hrvatske, podaci ne daju na uvid široj javnosti do isteka 70 godina od nastanka ili stotinu godina od rođenja osoba, osim osobama na koje se oni odnose ili najbližim srodnicima - navode u Hrvatskom državnom arhivu.

TRANSPORTNE LISTE
LjUBAZNOŠĆU Silvije Sabo, dobili smo kopije transportnih lista dece iz logora, koje je nekada posedovalo Ministarstvo udružbe NDH i dostavljalo ih u kopiji gospođi Budisavljević, radi obrade podataka, na osnovu dogovora Diane i Kamila Breslera - navodi Rajka Bućin. - Originali tih transportnih lista u fondu nisu sačuvani. Ne zna se da li su uništeni krajem rata, ili zaplenjeni i propali u Ozni.

IZ “DNEVNIKA DIANE BUDISAVLjEVIĆ“
25. maj 1945.
„Pre podne kod mene dva čoveka koji, navodno po nalogu Ministarstva socijalne politike (kako se kasnije ispostavilo, bili su iz Ozne), zahtevaju albume s fotografijama dece. (...)
Juče je kod mene bila jedna pravoslavka, tražila je svoje dete. Mogla sam joj dati podatke o hraniteljima. Danas ujutru je došla sa detetom, lepo obučenim u belo, i ženom koja se brinula o detetu. (...)
Obaveštavam gospodina Mađera da sam morala da predam albume s fotografijama. To je kod profesora Breslera u Ministarstvu izazvalo priličnu pometnju, jer se pretpostavilo da neovlašćeni pojedinci iz ustaških krugova nameravaju da unište moju kartoteku.“
28. MAJ 1945.
„Naše nastojanje uvek je bilo da pomognemo majkama i deci, i postupak protiv mene ne treba nikog da odvrati od rada za njihovu dobrobit. Morala sam se čitavo vreme maksimalno kontrolisati da ne klonem. Bilo mi je strašno što mi se moj višegodišnji rad na ovakav način oduzima. Ne toliko zbog predaje kartoteke - uvek smo računali s tim da ćemo je predati Crvenom križu ili nekoj drugoj ustanovi - već zbog nemogućnosti da se mnogi roditelji sjedine sa svojom decom.“
13. AVGUST 1945.
„Pozvana sam na osnivačku sednicu Crvenog križa i na saradnju u toj ustanovi. Odbila sam to smatrajući da, uzimajući u obzir moju austrijsku narodnost, sada nije vreme kada bih mogla uspešno raditi, odnosno da je moj rad višim strukturama nepoželjan, budući da mi je obustavljen rad na kartoteci i mojoj Akciji.“

VEĆA OD ŠINDLERA
* Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
* Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i
pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
* Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata.
* Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost
komunista.
* Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.