OBAVEŠTENJE
Obaveštavaju se stanari Sremskog borca da su do dana 30. 4. 2010. godine dužni da napuste Sremski borac. Molimo vas da ispoštujete odluku Sremskog borca.
Uprava Sremskog borca.
Ovakvo obaveštenje, bez pečata, zalepljeno na starim kućama i portirnicama dveju firmi u neobičnoj naseobini, posle Drugog svetskog rata nazvanoj Sremski borac, šest kilometara udaljenoj od Erdevika, u opštini Šid.
Klizavo, sremsko blato, na proplanku između dveju dugačkih, prizemnih zgrada. Sakupili se „stanari“ kojima preti iseljenje. Dve kuće su već srušene. Živi ovde 17 domaćinstava. Svuda okolo „šetaju“ kokoške, patke, guske i ćurke, psi i mačke.
- Kuda ću ja? - pita se Milan Tošić (73), penzioner, bivši radnik propalog poljoprivrednog dobra „Erdevik“ u ovom mestu. Živi sam u delu kuće koju godinama napada vlaga. Ispred je česma, niko nema uvedenu vodu u kuću, a nekim je isključena i struja, zbog duga.
- Ja sam rođen ovde, moji su došli 1954. godine - kaže nam Branko Teležar (51). - Moglo je da se radi i zaradi na poljoprivrednom dobru. Ovde se rodila i moja deca. Majka na farmi zaradila penziju, pa umrla.
Teležaru je struju još prošle godine isključio Josip Špehar, novi vlasnik „Agrosemena“, jedan od dvojice vlasnika celog mesta. Sijalicu u sobi napaja akumulator. Gazda svojevremeno nije hteo da primi novac za struju, a kada je dug dostigao 30.000 dinara, isekao je žice, praćen obezbeđenjem, govori nam Branko. Pre toga, dobio je otkaz. Brankov sin, odličan đak osmog razreda OŠ u Erdeviku, uči uz sveće. Branko radi za nadnicu, bilo šta, da preživi.
- Gazda Mile Blagojević, koji je pre tri godine kupio propalo gazdinstvo „Erdevik“ u Sremskom borcu, zapretio nam je da će nas isterati uz pomoć policije, a mi nemamo kuda - vajka se Biljana Stojčević, rođena pre 43 godine u Sremskom borcu. - Živim od socijalne pomoći, a od tih šest hiljada dinara mesečno ne mogu pod kiriju.
Braco Delibašić (51) seća se da je ranije na dobru „Erdevik“ bilo posla, da su u naselju radili i trgovina, pekara, mesara, apoteka, postojala je ambulanta... Sada više nema ničega, pa ni autobuske linije do Erdevika.
- Odavde da odem - neću - kategoričan je Delibašić. - Ovde mi je i deda umro, pa neka gazda dođe da me ubije, ne odlazim!
Manda Rajić (74) priznaje da se plaši od kada je jedan od gazda posekao drvo badema ispred njene kuće. I sva druga stabla voćaka. U naselju je od 1955, kao i Kata Karaba (79), koja živi sa sinom Vlatkom (52) i unukom Sinišom (30).
Saznajemo da je nekoliko porodica već otišlo, imali su kuda da odu.
- Kada su neki izbori, iz opštine šalju autobuse po nas - gorko će Branko Teležar. - Inače, ni u mesnoj zajednici Erdevik ni u Šidu ne interesuje ih šta će biti sa nama.
Zovemo Mileta Blagojevića, jednog od vlasnika Sremskog borca.
- Ušli ste u moje dvorište! - uzrujan je Blagojević. - Zvaću policiju da vas izbaci!
- Zovite - odvraćamo. Ipak, razgovaramo na „neutralnom“ terenu, u kancelariji vlasnika druge firme.
- Ja sam ovde došao da radim i ulažem novac, nisam sve ovo kupio da bih preprodao - objašnjava Blagojević. - Mogao sam, po zakonu, sve te stanare bez stanarskog prava odmah da isteram.
Blagojević ističe da već predugo traje problem u ovom naselju. Predložio je, kaže, da im sredi prostor za živinu i svinje, a ne da se obori i kokošinjci šire po celom mestu, kao i deponije smeća. Nudio je nekima i građu i novac, da se isele.
- Seku mi šumu, to je katastrofa - nastavlja Mile.
- Nameravam da dovedem stranog partnera. Kako ću? Ovde treba da dođu normalni ljudi, da žive i rade. Ovi se ne uklapaju u moju viziju.
Napuštamo Sremski borac. Ostavljamo ljude koji nemaju kud, a ni viziju gde će.

EMILIJIN DVOR
Napuštene, dugačke štale u kojima su svojevremeno bili krave, junad i konji. Opusteli i zapušteni obori za tov svinja. Zgrade u kojima je ostalo 17 porodica i samaca sazidane su pre vek i po. Mesto je bilo poznato kao Emilijin dvor, u vlasništvu grofa Adeškalskog. U ovim kućama živeli su nadzornici i radnici sa svojim porodicama.