Željna sam sunca i vazduha

 KADA je, u utorak po podne, Biljana Plavšić ušla u svoj stan na beogradskom Vračaru, prvo je prišla prozoru, širom ga otvorila i na trenutak zastala, naslonivši ruke na sims.
- Željna sam sunca i vazduha - rekla je bratu Zdravku i snahi Vasiliji.
Prozor je dugo bio otvoren, sa ulice je dopirao zvuk harmonike i pesma: „Nema raja bez rodnoga kraja“, dok se ona sa bratom i snahom grlila i pričala o svemu, potiskujući uspomene na zatvorske dane. Bila je iscrpljena i umorna, a opet ozarena susretom sa slobodom, svojim najbližima i Beogradom.
- Ostali smo s njom sve dok nismo videli da joj je odmor, ipak, potreban posle svega što je proteklih godina i ovih dana preživela: duge godine zatvora i dane priprema za put, koji je i nama i njoj bio nestvaran do samog susreta. Onda nas je ispratila, kao i njeno ljubazno obezbeđenje - priča nam dr Vasilija Plavšić.
Novo jutro u Beogradu, kao da je bilo u dosluhu sa Biljaninom radošću povratka. Onom neopisivom radošću koju samo može da doživi dugogodišnji zatočenik kome su dani tekli u zatvorskoj sobi i neizvesnosti - da li će ikada dokučiti slobodu.
- Pozvala nas je na jutarnju kaficu - kaže dr Vasilija. - Bio je to nekad naš, porodični ritual u Sarajevu, pre rata, a i posle, u Banjaluci i Beogradu. Ma, gde god da smo bili zajedno. Raspremili smo stočić, postavila je šoljice, one malene iz kojih se nekad pila kafa. Isti stočić, isti milje, na njemu iste njene šoljice, kao nekad. U trenutku, osetilo se, kao da i nije bilo zatvorskih dana. Biljana je blistala. Neverovatna je njena nova snaga i snažna volja da nas preživljeno ne dotakne.
Biljana je ponovo otvorila svoj telefonski imenik. I Vaska, svoj. Opet je telefonirala prijateljima koje nije stigla u utorak da pozove. U razgovoru, ona je ohrabrivala njih: „Ne brinite, dobro sam“. Govorila je kako miriše vazduh u Beogradu.
Onda je kazala snahi da bi volela da sama spremi jednu jaku pileću supu. Da se malo fizički okrepi.
- Otrčala sam na pijacu i kupila jedno dobro pile i sav potreban zeleniš - priča nam Vaska. - Pristavila je sve to što sam donela. Čitav stan je zamirisao. Biljana ume lepo da kuva. I njena majka, moja pokojna svekrva, sve nas je naučila veštini kuvanja. Zdravko i ja smo posle otišli, želeli smo da se odmori.
Ubrzo, Plavšićima je pozvonio telefon. Javila im se dugogodišnja Biljanina prijateljica iz Londona. Doputovala je u Beograd. Dočekali su je Vasilija i Zdravko i otpratili do Biljaninog stana.
Biljana Plavšić, bivša predsednica Republike Srpske, a do pre dva dana, osuđenica u švedskom zatvoru Hisenberg, pričaju njeni Plavšići, nije imala nikakvih zahteva od porodice, pre nego što će doputovati u Beograd, na slobodu. Ipak, Zdravko i Vaska su se dogovorili da joj kupe nov televizor, jer je stari bio gotovo na izdisaju.
- Ni ovo nije trebalo - kazala je. Mada se obradovala. U trenucima kada mi odemo, značiće joj.
Mnogi novinari su želeli da im bivša predsednica RS odgovara i s njima priča lično.
- Ona još nije spremna za takav susret, i ja se u njeno ime izvinjavam - kaže Biljanina snaha. - Za to će sigurno biti vremena. Samo molim sve, da se do tog trenutka, koliko je moguće, strpe. I razumeju je.


SAMO DRŽAVLJANSTVO SRBIJE
U PORODICI Plavšić „Novostima“ je u sredu potvrđeno da bivša predsednica Republike Srpske ima samo državljanstvo Srbije, pa su prema tome bili bespredmetni zahtevi Bošnjaka u Stokholmu da bude transportovana u Sarajevo.
- U vreme kada je Biljana dobila državljanstvo Srbije, zakon ove države je nalagao da se odrekne drugog, državljanstva BiH. To se lako može proveriti - kaže nam dr Vasilija Plavšić.