Bajalice leče dušu

KAD bi žal za životom bio kao vatra, onda bi ljudi umirali ničice, ali je to žalost koja prolazi kao mužjak na konju koji se pojavi i - nestaje u daljini... Ostaj svete pun života jer si lep i prelep i od sunca obasjan, a od meseca osvetljen...
Tekst posmrtne pesme Vlaha Ungurjana severoistočne Srbije, vlaška vračara Jeva Žuržonje Bogdanović, iz sela Ranovac, kazuje za „Novosti“. Stihove stare vekovima, koji se pevaju kada se umrli upućuje, prenosi ka grobu, nasledila je od predaka, a zapisao reporter našeg lista prilikom posete 75-godišnjoj „sveštenici“ Jevi.
Do baka Jeve stiže se krivudavim putevima Homolja. Na svega desetak kilometara od Petrovca na Mlavi stoji tabla sa natpisom - „Put za Jevu“. Srećemo strance, uputili se kod nje po savet i pomoć. Kažu, ona im je poslednja nada.
- Dolazimo iz Beograda, sin nam je teško bolestan, a čuli smo da nam ona može pomoći - priča stariji čovek. - Sve smo probali, doktori ne pomažu, nauka je bespomoćna.
U prostranom dvorištu kuće dočekuje nas 16 domaćih mačaka i Jeva. U rukama drži belu knjigu povezanu crvenim koncem u obliku krsta. U nju je zaboden ključ.
- Knjigu pitaš, a ona ti uvek kaže - poručuje domaćica, na vlaškom, gostima.
U sobi počinje obred. Knjiga je pripadala njenoj pokojnoj ćerki Borjanki.
- Tu je slika Majke Božije i ključ od kuće u kojoj su se svi zatrli - objašnjava Jeva.
Jeva je prvoj gošći iz okoline Niša radila obred oslobađanja od glavobolje, koja je nastala kao urok zlih očiju, priča ona. Postavlja pitanje. Ako se knjiga okreće nadesno, odgovor je da, a ako nalevo - ne.
- Neka žena iz prve porodice čini ti zlo - otkriva gošći razlog njenih bolova.
Dok baje, Jeva žaračem džara peć, vadi žar i pepeo i recituje na vlaškom. Tu je i vreteno, 44 zrna kukuruza i srebrnjak.
- Za mesec dana sin će da ti otputuje od kuće i mora da se „odveže“ 15 puta jer je svezan - kazuje ona.
I dok je baba Jeva spravljala vodu iz izvora kao lek za „odvezivanje“ - zvoni telefon. Zovu ljudi i raspituju se kako da dođu i šta da ponesu.
- Ništa, samo vodu čistu, ali ne iz kuće - odgovara ona i kaže da joj je dom na vrhu brda, na kraju puta, u Ranovcu.
- Ništa mi ne treba. Šta će mi, neću sa sobom poneti. Eto, dolaze sutra iz Republike Srpske - gleda u nas dok recituje stihove koje je od svojih predaka čula. Spravlja lek za gošću.
U tradiciji njene familije je bilo, priča, da se žena bavi proricanjem. Tako je od baba naučila oko 30 različitih bajalica.
Prvi put je proricala sa 20 godina. Tada je počela da pada u trans.
- Imala sam četiri godine kada je prvi put pala u trans, a u to vreme to je bilo zabranjeno. Nisi smeo da se „zanosiš“ jer je to Titova vlast branila - seća se njena ćerka Vorika Glaus. - Zviždala je melodiju od koje je ljudima srce htelo da iskoči. Kosti su nam se svima ježile. Ona je znala šta će joj se sve desiti u životu.
U dvorištu kuće nalazi se porodično groblje, jedno od sedam u selu.
- Ovde smo svi, moj čovek, ćerke, zet, majka i otac, baba i deda i tri žene sluškinje - pokazuje ona na grobnice i, gledajući u daljinu vlaških brda, peva, ponovo, osnovnu nit verovanja Vlaha, stihove: „Kad bi žal za životom bio kao vatra, onda bi ljudi umirali ničice, ali je to žalost koja prolazi...“

OD MALIH NOGU
ETNOLOZI kažu da glavnu ulogu u svim obrednim ritualima vlaškog kulta mrtvih obavljaju žene iz najuže rodbine umrlog. U tajne obreda uvode ih starije žene, najčešće babe ili seoske vračare. Oni ističu da se devojčice od malih nogu uče magijskim radnjama, obrednim molitvama (marturije), koje omogućavaju da se otvore granice između dva sveta da bi pokojnici mogli da dođu na ovaj svet i lično uzmu darove koje im živi spremaju.

PORODIČNA TRAGEDIJA
JEVA je imala tri ćerke. Borjanka, od čije sveske je Jeva spravila knjigu, poginula je u Beogradu u 14. godini, 1974. godine. Druga, Dušica, umrla je 1991. u 40. godini. Zatim, 1997. muž Aleksandar.