ŠTA su u suštini bile studentske demonstracije, te 1968. godine? Realno, ni posle 40 godine se ne zna. Verzija uzroka pobune, odnosno motiva, njenog toka, kraja i početka ima previše, svega nešto manje od broja aktera tih dramatičnih događaja i izjava državno-partijskih, odnosno studentskih lidera.
Revolucija, kontrarevolucija, pokušaj kopiranja protesta u Evropi ili autentični bunt, kanalisan ili stihijski ventil za izduvavanje kumulisanog nezadovoljstva ili nešto deveto? Ko je posle takvog jednog provetravanja izvukao korist, napravio karijeru? Kakve su bile posledice za sve?
Demonstracije su počele noću, 2. juna u novobeogradskom Studentskom gradu, a završene su 9. juna. Povod - bezazlen, banalan, drugačije rečeno. "Večernje novosti" su organizovale "Karavan prijateljstva", pa je proba priredbe sa sve tada poznatim pevačima, voditeljima i glumcima, trebalo da se održi u Studentskom gradu. Tada je italo-jugoslovenski šou majstor Anton Marti odlučio (zbog opasnosti od kiše) da predstava bude u sali Radničkog univerziteta "Novi Beograd".
Salu su zauzeli brigadiri ORA, koji su uređivali Novi Beograd, pa je usledio sukob sa studentima. U sve se umešala milicija i počeo je opšti metež. Studenti su se povukli prema "studenjaku", pre toga je demoliran Radnički univerzitet, a usledila je "razmena" kamenim kockama. Nastupa milicija pod šlemovima, vatrogasna kola šmrkom pokušavaju da rasteraju studente.
Pronela se vest da je jedan student ubijen, oko 3.000 studenata je nekontrolisano i gnevno krenulo na miliciju, koja je bila prinuđena da uzmakne. Studenti "osvajaju" i vatrogasna kola (koja su kasnije zapalili). Pre toga se na ovom vozilu smenjuju govornici, ukazuju na brutalnost "narodne" milicije. Ali, odmah počinje "ukazivanje" na socijalnu bedu u društvu, nizak standard studenata, nezaposlenost, bujanje birokratskog aparata...
Slede događaji kod već opevanog novobeogradskog podvožnjaka, blizu sadašnje opštine Novi Beograd. Tu studente dočekuje kordon milicije "spreman da postupi po naređenju". Novi Beograd, veliko gradilište, cigli i kamenja onoliko. Studenti gađaju ciglama, milicija, za početak, kamenjem sa železničke pruge (tada je tu prolazila železnica). Onda se čuju i pucnji. Jedan od studenata je ranjen. Pale se vatrogasna kola. Stiže naređenje. Udri! Bez milosti milicija pendreči sve pred sobom i masa studenata bezglavo beži.
Repriza istog dana na istom mestu! Zvanično saopštenje milicije: za sve su krivi studenti. Partijske vođe, na čelu sa Josipom Brozom, su pre svega opterećene opasnošću da pobuna ne dobije šire razmere. A, parole studenata su: "Dole ubice!", "Ua, batinaši!", "Hoćemo posao", "Radnici-studenti!"
Zbog tog "radnici-studenti" u "radne kolektive" stižu naređenja da se ne dozvoli kontakt sa pobunjenim studentima. Tu su i lične drame zaposlenih roditelja čija deca studiraju. Studenti hoće u centar Beograda, da sa Trga Marksa i Engelsa pošalju zahteve Skupštini. Parole: "Mi smo sinovi radnog naroda", "Dole socijalistička buržoazija". Akcioni odbor studenata proglašava sedmodnevni štrajk.
Političari ne dopuštaju studentima prelaz mosta preko Save, barikade su i dalje i kod podvožnjaka. Konačno, eto i Veljka Vlahovića, španskog borca. Parola: "Veljko, vodi nas!" Vlahović traži od studenata da artikulišu zahteve. Miloš Minić, tada predsednik Skupštine upozorava studente da njihovo nezadovoljstvo "može da iskoristi - neprijatelj".
Koji neprijatelj? Koji prijatelj, drugačije rečeno? Vlahović razgovara sa studentima, zatalasala se masa studenata, ponovo komanda milicije: "Udri po njima!" Ispaljuje se suzavac. Sevaju pendreci, mnogi padaju. Veljko Vlahović sa grupom funkcionera ćutke napušta bojište. Miloš Minić širi ruke, viče: "Ljudi, stanite!" Ispred pendreka profesor Radojica Kljajić: "Ne tucite decu, tucite mene!" I, milicija ga je prebila, postupila po profesorovoj želji.
Da skratimo priču, studenti su prešli most, zauzeli fakultete. Jedan od zahteva bio je da se Beogradski univerzitet nazove "Karl Marks", ali to nije bilo sve od ultralevih zahteva i opredeljenja studentskih vođa.
Epicentar studentskog nezadovoljstva postaje Kapetan Mišino zdanje. U dvorištu projekcija "Krstarice Potemkin" i srodnih, revolucionarnih filmova. Operativac je i Dragoljub Mićunović koji formuliše zahteve, pojavljuje se Vuk Drašković, akteri su Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković, Ljuba Tadić, Nebojša Popov... U stalnom zasedanju Studentski parlament.
Podršku pružaju pisci Branko Ćopić, Vasko Popa, Stevan Raičković, Mirko Kovač, Matija Bećković, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Borislav Mihajlović, Duško Radović...
Desanka Maksimović: "Draga deco, zapamtite kakvi ste danas, jer nećete moći takvi da budete celog života. Danas ste najlepši i najuzvišeniji u svom životu..."
Podršku studentima daju i filmski i pozorišni ljudi: Žika Pavlović, Želimir Žilnik, Dušan Makavejev, Stevo Žigon, Ljuba Tadić, Žarko Cvejić, Mira Stupica, Branko Pleša, Stojan Dečermić, Živan Saramandić... Kada se pronela vest da bi Kapetan Mišino zdanje moglo biti napadnuto tenkovima(!), Dragoljub Mićunović je rekao:
- Ja nisam nikakav heroj, ako dođu tenkovi, ja ću reći studentima: Deco, bežimo! Ali, najpre hoću da vidim taj tenk kako razara Kapetan Mišino zdanje. Jer, to bi bio trenutak nezabeležen u kulturnoj istoriji bilo kog naroda.
Dušan Radović se obratio studentima:
- Nemci su u ovoj zemlji postavili, jednog dana, jedan rekord u ubijanju đaka. Ako je nekome stalo da taj rekord premaši, večeras mu je prilika, jer ovde ima više od pet hiljada đaka.
Parole studenata: "Proterajmo kljusinu istorije!" "Leva, leva, leva!" Miroljub Todorović daje reči, a Vuk Stambolić komponuje muziku koračnice "Crvenog univerziteta".
Događaje u Kapetan Mišinom zdanju, Borislav Pekić video je drugačije. U svoj dnevnik zapisuje: "Dvorištem Filozofskog fakulteta 'unterhaltuje' se beogradska crvena džet-elita. Ta crvena buržoazija, protiv koje se demonstrira, pljeska studentima s istim oduševljenjem s kojim se prvi red partera u pozorištu smeje žaokama za koje misli da su na tuđ račun upućene... Izvesni političari dolaze ovamo kao što se nedeljom pre podne ide u zoološki vrt... Radikalne univerzitetske aule, gde se još nešto zbiva, gde je bengalska vatra zamenila onu pravu, ali se to ne vidi - postaju mesto za izlazak uveče, ide se kod studenata umesto u operu ili na prijem u nekoj ambasadi, premijeru nekog filma ili na kartanje..."
Punih osam dana se Josip Broz nije oglašavao povodom studentskih nemira. A, ustali su i studenti Sarajeva, Zagreba, Novog Sada, Niša, Ljubljane... Sve više se osećala uznemirenost u fabrikama, među radnicima. Broz je tog osmog dana, posle višečasovnog većanja sa najvišim rukovodiocima na temu kako da se stanje normalizuje, naredio da se naprave zaključci "u duhu rasprave". Napustio je skup. Do neko doba noći su ti rukovodioci raspravljali o "duhu". Broz je, međutim, ne obaveštavajući učesnike dotadašnje rasprave kojima je dao "domaći zadatak", otišao u Televiziju Beograd i obratio se javnosti.
"Revolt kod mladih ljudi došao je spontano, ali je posle došlo do izvesnog infiltriranja raznih nama tuđih elemenata, koji su hteli to da iskoriste u svoje ciljeve", govorio je Broz. I, nastavio: "Međutim, ja sam došao do uverenja da je ogroman deo, mogu da kažem 90 odsto studenata, poštena omladina o kojoj nismo vodili računa, i koju smo videli samo kao učenike, za koje još nije vreme da se uključe u društveni život. Tu grešku moramo da ispravimo. Mislim da su događaji do kojih je došlo na Novom Beogradu mnoge od nas udarili po glavi."
Tito je rekao da studentske demonstracije u Jugoslaviji nisu odraz onoga što se događalo u Francuskoj, Nemačkoj, Čehoslovačkoj... "To nije uticaj izvana" - naglasio je Broz. "Studentske demonstracije su odraz naših slabosti koje su se nagomilale i koje moramo otkloniti..."
Titove reči studenti su dočekali kao potvrdu ispravnosti svojih protesta i oduševljeno. Izašli su iz svojih aula i uhvatili se u Kozaračko kolo. Parole: "Mi smo Titovi, Tito je naš!" Pesma: "Druže Tito, ljubičice plava..."
Sutradan, 10. juna 1968. godine, najznačajniji svetski listovi su na prvim stranicama objavili da je Tito jedini državnik na svetu koji je dao za pravo pobunjenoj omladini. Eh, Josip Broz.

KAŽNJENI
OSMORO profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu platilo je visoku cenu studentskih demonstracija 1968. godine. Kazna je stigla sedam godina kasnije - Skupština ih je udaljila sa Univerziteta. U toj grupi bili su: Dragoljub Mićunović, Mihajlo Marković, Ljuba Tadić (otac predsednika Borisa Tadića), Zagorka Golubović, Dragan Životić, Svetozar Stojanović, Nebojša Popov i Trivo Inđić.

* * * * *

"STUDENTSKA REVOLUCIJA" PRE ČETIRI DECENIJE UZDRMALA CEO SVET
BUDITE REALNI - TRAŽITE NEMOGUĆE


DVA meseca pre majskih studentskih događaja, u uglednom "Mondu" se pojavio uvodnik pod neobičnim naslovom "Francuska se dosađuje".
Nije se dugo dosađivala. Već početkom maja krenuli su studentski juriši na Sorbonu i druge pariske fakultete. Kada je profesor Edgar-Morin Paris ušao u amfiteatar univerziteta Nanter, u predgrađu Pariza, bio je više nego iznenađen:
- Zatekao sam haos. Ipak, popeo sam se na katedru i počeo predavanje. Nisam izgovorio ni tri rečenice. Usledili su pokliči i protesti. Univerzitet je počinjao da gori...
"Studentski maj" u Francuskoj nije bio prva pobuna akademaca u Evropi, ali jeste bio kulminacija "studentskog ustanka", koji je zahvatio ceo evropski kontinent, od Madrida do Praga i Beograda, od Rima do Varšave.
Studenske pobune su zahvatile sve kontinente, sem Australije. Nastala je neka vrsta "studentske internacionale", koja nije priznavala granice država i društvenih sistema.
Na zapadu, studenti su se bunili protiv postojećeg stanja stvari, tražeći "preporod kapitalizma", oslobođenje ljudske ličnosti, više ličnih i seksualnih sloboda, okončanje rata u Vijetnamu, solidarnost sa radnicima.
Na istoku Evrope, uključujući i ondašnju Jugoslaviju, studenti su se borili za "bolji komunizam".
Parole su bile šarolike, slobodoumne, duhovite i utopističke. Najzapaženija među njima sigurno je bila ova: "Budite realni, tražite nemoguće".
I šta se na kraju tog vrelog maja desilo, čime su rezultirale studentske demonstracije širom sveta? Da li je to bila utopija, ili ozbiljan revolucionarni elektrošok, koji je uzdrmao i opomenuo svet, ili samo "buntovni karneval", kako bi rekao De Gol, kojeg studenti jesu uzdrmali više nego bilo ko drugi.
Jedinstven odgovor na to pitanje ne postoji. Rat u Vijetnamu je završen, što su studenti tražili, pali su "crveni buržuji" na istoku, kapitalizam nije ništa bolji od onog iz maja '68, ali je ona parola na kojoj je počivao ceo studentski pokret - "Budimo realni, tražimo nemoguće" i dalje veoma aktuelna.
Maj '68. je prilično ostario, ali su studenti uvek - mladi. (B. LALIĆ)


SVI PAMTE ŽRTVE
STUDENTSKI nemiri '68. trajali su skoro dve godine - počeli su u jesen '67, a završili se 1969. godine.
I bili su krvavi. Prema zvaničnim podacima, koje je prezentirala policija, u pobunama je ubijeno oko 240 studenata. Ta cifra je nepouzdana. Samo u studentskoj "klanici na Taltelolku" u Meksisku, ubijeno je najmanje 68, a po mnogim procenama čak 300 studenata. Desilo se to 2. oktobra '68, nedelju dana uoči Olipijade u tom gradu, kada je policija otvorila vatru na studente, okupljene na Trgu tri kulture.
Uhapšeno je više od 20.000 studenata u svetu, povređenih je bilo 5.000, a nekoliko stotina fakulteta policija je nedeljama držala u svojim rukama.

* * * * *

DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ
TITOV PRVI PORAZ


STUDENTSKE demonstracije 1968. bile su prva ozbiljna, velika društvena pobuna u našoj državi, ocenio je u utorak za "Novosti" predsednik Političkog saveta DS Dragoljub Mićunović, koji je imao jednu od najznačajnih uloga u organizaciji tih istorijskih studentskih protesta.
- To je bio liberalan pokušaj borbe protiv nasilja, batinanja, laži... sa osnovnim zahtevom - bolje društvo, bez obzira na to što su totalitarni režim i svemoćni vođa to hteli da uguše - naglasio je Mićunović, koji je u to vreme bio profesor na Filozofskom fakultetu.
Za Mićunovića je to prvi akt u borbi za demokratiju, slobodu govora, štampe... protest protiv represije i brutalnosti tadašnjeg autoritarnog Titovog režima.
- Iako su neki Titovo priznanje da su studenti bili u pravu i nuđenje ostavke pripisali njegovom lukavstvu, Tito je platio veliku cenu i to je bio njegov prvi poraz - kaže Mićunović.
On ne krije da ga danas pogađaju različiti komentari i sporenja analitičara o karakteru tih studentskih protesta.
- Jednostavno, te ž68. bili smo u društvu sa istorijom, jer su u celom svetu bile pobune u borbi za socijalnu pravdu i bolji život. To se prelilo i u našu državu - seća se Mićunović, istovremeno odbacujući kritike da je to bila kontrarevolucija. - Ta pobuna je bila bez ikakve ideološke podloge, prisvajanja i anatemisanja i zaslužuje značajno mesto u našoj istoriji.

MIHAJLO MARKOVIĆ
POTEZ DOBRE NADE


PONOSAN sam na ž68 - rekao nam je akademik Mihajlo Marković, jedan od ključnih učesnika studentskih protesta 1968. godine. - To je bio pošten, hrabar postupak - potez dobre nade za sve ljude u državi. Tražili smo demokratizaciju zemlje, ukidanje birokratskih prava, rešavanje problema nezaposlenosti, reformu Univerziteta. Bila je to prava studentska pobuna, na talasu istih pobuna u celom svetu, posebno u Parizu te ž68, koje su paralisale Francusku, a Šarl de Gol čak razmišljao o ostavci.
Celu nedelju trajala je studentska pobuna, a onda je, kako kaže Marković, Tito odlučio da se sve završi - lepo.
- Tito je iznenada izjavio da se slaže sa većinom studenata, da je zajedno sa studentima i da će, ako ne bude rezultata, dati ostavku - podsetio je Marković. - Svi fakulteti su prekinuli štrajk, osim Filozofskog fakulteta.
Osmoro profesora sa tog fakulteta kasnije će biti izbačeni sa posla, a ostaće zajedno, kako kaže Marković, do početka devedesetih, a onda će krenuti različitim političkim putevima - u SPS ili DS. (N. ČALUKOVIĆ)

* * * * *

IZLOŽBOM U ISTORIJSKOM ARHIVU BEOGRADA OBELEŽENO 40 GODINA OD STUDENTSKIH PROTESTA
DECENIJE ISPITA NA ULICI


DOGAĐAJE koji su obeležili pobunu akademaca pre četiri decenije od zaborava su sačuvali sami učesnici, a nešto "blaga" pronašlo se i u Istorijskom arhivu Beograda. Tim povodom pripremljena je postavka "Izložba 40 godina/ studentski protesti 1968-2008".
Sa tavanice galerije vise parole sa natpisima koje su tadašnji akademci nosili - "Dok upravljaju amateri, stradaju proleteri!", "Manje vila, više stanova", "U sutra bez onih koji su upropastili juče!"... Na jednom zidu teče projekcija filma Želimira Žilnika "Lipanjska gibanja" koji svedoči o protestu, a potpuna tišina zavlada tek kada se začuju zvuci naše stare himne.
- Na izložbi će građani moći da vide vanredne brojeve listova "Student", "Vidici" i "Susret" - objašnjava Olja Kilibarda iz Arhiva. - Takođe, tu su i proglasi, parole, rešenja Okružnog suda o uništenju svih primeraka "Studenta", kao i pisma i obaveštenja studentima, telegrami podrške...
Prema rečima istoričarke i direktorke Arhiva Branke Prpe - kao institucija, oni su tu u funkciji znanja, baš kao i istorija. Studentske demonstracije su bile jedan od najvažnijih datuma u drugoj polovini 20. veka i posle njih više ništa nije bilo isto. Kako ona ističe, tok istorije je tada skrenuo i počelo je osvajanje slobode sa studentima.
Među prikupljenim dokumentima, tu je i jedan primerak "Studenta" od 24. decembra 1968. godine, sa naslovnom stranom na kojoj je velika tačka. Akademci su simbolično označili "pobedu" sa Titovim ugađanjima. Možda je tačka i bila kraj događaja iz '68. godine, ali mnoga pokolenja su kasnije protestovala na ulicama i, poučena iskustvima "šezdesetosmaša", borila se za svet po njihovoj meri. (M. PETROVIĆ)