Od Ljubljane do Ravne Gore

UROŠ Šuštarič, borac i oficir Jugoslovenske kraljevske vojske, odnosno Ravnogorskog pokreta, napunio je 83 godine u svom rodnom Žalecu kod Celja, Slovenija, a pre mesec i po postao je - četnički vojvoda. Gramat je dobio u selu Ba, Srbija. U crkvi Sv. Marka u Parizu, 17. marta ove godine, Šuštarič je položio zakletvu.
- Srbi su ispoštovali i to što sam katolik, a zakleo sam se i svom, slovenačkom narodu - govori Šuštarič.- Druge nacije se od Srba mogu učiti demokratiji. Ja se ponosim što sam četnički vojvoda i prijatelj srpskog naroda.
Odluku da Šuštarič dobije ovu titulu doneo je vojvoda Milo Rakočević (umro je pre dva meseca u Parizu). Uroš je sada jedini Slovenac, četnički vojvoda. U vreme rata je general Draža Mihailović zvanje vojvode dao Slovencu Karelu Novaku, majoru, koji je 1945. prebegao u SAD i postao oficir američke vojske. Novak je i umro u Americi.
Urošev otac Josip je kao dobrovoljac stupio u Vojsku Kraljevine Srbije i odlikovan je posle proboja Solunskog fronta 1918. godine.
- Otac mi je dao srpsko ime, da bi porodica bila sačuvana od moguće asimilacije - kaže nam Uroš Šuštarič.- Bio je patriotski, projugoslovenski i prosrpski opredeljen, kao i moja majka Angela. Tako je vaspitavao i mene, mog brata Slobodana i sestre Tatjanu i Irenu.
Još 1938. godine, kako se kasnije saznalo, porodica Šuštarič bila je na crnom spisku Gestapoa. To se potvrdilo odmah posle okupacije Nemaca - 14. aprila 1941. su muški članovi porodice uhapšeni, a cela familija je početkom juna deportovana u Srbiju.
Porodica Šuštarič se prvo obrela u Aranđelovcu, a zatim u Paraćinu. Otac i dva sina odmah su pristupili Ravnogorskom pokretu i postali borci Resavske brigade. S nepunih 18 godina Uroš je postao pitomac prve klase Ravnogorske vojne akademije, ispod planine Deli Jovan. Brat Slobodan, ratno ime Bojan, postao je komandant Resavskog korpusa.
Šta se lepo u tom ratu dogodilo? Uroš je upoznao devojku Nadu, čiji je otac, Slovenac, bio direktor Fabrike cementa u Popovcu.
- Sada ćemo proslaviti 60 godina braka - zadovoljno se smeška Uroš.- Imamo dva sina, četiri unuka i tri praunuka, od kojih dvojicu dečaka. Tako se naša loza, za koju znamo od 1735. godine - nastavlja.
Brata Slobodana - Bojana, mučki su ubili komunisti januara 1945, a oca Josipa su u montiranom procesu aprila iste godine osudili na smrt i streljali. Uroš je sve ove godine bezuspešno pokušavao da sazna gde su grobovi oca i brata.
- Borili smo se za slobodu i protiv okupatora - napominje Uroš. - Nemci su me zarobili početkom 1945. u Bosni, posle ranjavanja u mestu Devetak. Pao sam u ruke komunista juna iste godine. Nepravedno sam optužen da sam bio saradnik okupatora. I komunisti su, kao i Nemci, oteli svu našu imovinu. Bio sam u zatvoru, a moji su bili na cesti u Žalecu, bez krova nad glavom.
Šuštarič je nedavno saznao da je Udba pratila svaki njegov pokret, sve do 1980. godine.
Okružen slikama i knjigama u svom domu Uroš prima toplinu dece i unuka. Bar jednom godišnje dođe u Srbiju i, kako kaže, oseti da je u slobodnoj zemlji ljudi sa kojima ima šta da priča, da saučestvuje i u dobru i u zlu.

VELIKO PRIZNANjE
Uroš je doživeo nedavno još jedno veliko priznanje. Dobio je "Zlatnu značku" Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Ministarstva za dijasporu - za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos širenju kulture i veza Slovenije i Srbije. U memoarima "Od Ljubljane do Ravne gore", Šuštarič je svedočio o svom ratnom putu, saborcima i zločinima počinjenim nad pripadnicima Ravnogorskog pokreta, rečeno je na svečanosti u Ministarstvu za dijasporu, uz izvinjenje što priznanje iz Srbije dolazi sa zakašnjenjem.
- Dragi prijatelji, moja država Slovenija meni nikada neće dati priznanje kao što je to učinila moja druga otadžbina Srbija - ganuto je odgovorio Uroš.