GRAHOVO - Tuđa kuća, a moja nevolja, čitavu godinu k’o sluđen, udari ovamo, udari onamo, jutro - bol, veče - bol. Kako čovek u ovim godinama da pruža ruku za milostinju? Velim: Vraćam se kući, mojoj kući.
I vratio se Vlada Kovljenić (65) u Grahovo. Sada. A, proleće 1996. godine, kuće nigde, svuda samo ruševine.
- Biće ovde opet života - rekao tada Vlada. Krene uz put, niz put nigde žive duše.
- Biće, biće života - šaputao je. Bio je sam.
Pre osam godina, na samom početku avgusta, udarila “Oluja” od Zagreba, a posle kuljaju ljudi, slivaju se sa svih strana, poterali ovce, muku vuku konji, povlači se i vojska, ode sve do đavola, pade Srpska Krajina, na udaru prvo tromeđa, ode i Grahovo, ode i Vlada Kovljenić. Krv na putu, gleda kako umiru ljudi u zbegovima, ne može da zaboravi.

NE MOGU BEZ KORENA
- OTIŠLI jesmo, ali srce je ostalo ovde - kaže danas prvi povratnik u Grahovo. Kad se vratio, uselio se u garažu, ne zna kakvo je sve zverinje ovde zimovalo, one zime dok je on tumarao po tuđoj kući. Dan po dan u samoći, među ruševinama, samo je crkva svetih apostola Petra i Pavla ostala neporušena u gradu.
Onda su počeli da se vraćaju i drugi, godinu posle, u selo Nuglašicu vratio se Slava Zrilić, posle, kaže Slava, stiglo još 13 duša. U Gornje Paulje braća Luka i Slobodan tek ove godine završili kuću. U svoj Trnjak, njima najlepši na svetu, stigli Stana i Dušan Ćurković.
- Sve je bilo spaljeno do temelja - kažu uglas Mijo i Bosa Ćurković. - Danas obnovljene samo dve kuće.
Udariše zvona i na novoj crkvi svetog Đorđa u Crnom Lugu. Ima kome da zvone. Služi sveštenik Nikica Ajder.
Gospava i Božo Rosić iz Sajkovića ni sami ne znaju zašto su se i kako obreli u Livnu kada je udarila “Oluja”, vratili su se u Grahovo, a ono spaljeno kao i 1941. Odu posle u Bački Jarak, pa u Beograd kod rođaka, pa u Banjaluku. Sad zaseli pred svojom kućom u Sajkovićima. Odavde je, kažu, i ne šale se “onaj Uroš Rosić, najpoznatiji Rosić u svetu”. Šalje pomoć iz Nemačke, organizuje i druge da pomognu.
Pada noć na Sajkoviće, i cvrče, cvrče, cvrčci, svici upalili fenjere, iznad je mesečev srp, kao rana od sablje.
- Teško je kad padne noć, nema struje, od rata je nije bilo - veli Gospava. - Ma, živi se i bez struje. Samo da ne strepimo od dana koji dolaze, a dolaze bez mladosti, koja traži hleba po svetu i Srbiji.

KO JE JURE GOSPODETIĆ?
IZDALEKA dopire tanak glas, neko je zapevao: “Nema raja, bez rodnoga kraja, nema pesme nema običaja”.
Sutradan u gradu, koji to nije (obnovljeno i za stanovanje popravljeno svega 896 stanova od 2.080), Miroslav Bilčar, predsednik opštine raportira:
- U Grahovu, pre “Oluje”, bilo je oko 10.000 Srba, u avgustu 1995. svi su morali da odu. Vratilo se 3.500, a za povratak se izjasnili gotovo svi Grahovljani. Srbi na izborima, uz pomoć glasova u odsustvu, dobili izbore u Grahovu. U kantonu Livno, kome pripadamo, Hrvati na vlasti do sada su bili u opstrukciji, pa je opštinska kasa najčešće bila prazna... Imamo osnovnu školu, 67 đaka, nema razreda bez deteta.
A škola... zove se “Don Jure Gospodetić”. Ko je pa sad taj Jure?
- Nemamo pojma - odgovaraju Srbi. - Ne znamo ni da li je živ.
- Preimenovaćemo školu - kaže Miroslav Bilčar. - Opštinsko veće, na prvoj sednici, doneće odluku da se zove - Osnovna škola “Grahovo”.
A udžbenici?

GAVRILO SE VRAĆA
- ĐACI u Grahovu, kao deo kantona Livno, uče po hrvatskom školskom programu. U tom programu udžbenika istorije nema imena Gavrila Principa iz grahovskog sela Obljaj. Za većinu Srba on je i danas revolucionar, za ostale - terorista.
Evo Obljaja, rodnog mesta Gavrila Principa, njegova obnovljena kuća opet u ruševinama, bila je spaljena i 1942. godine. Na prste se danas mogu izbrojati Srbi u Grahovu koji pamte reči mladog buntovnika ovoga kraja. Na suđenju posle atentata na prestolonaslednika Ferdinanda poručio je: “Osvetio sam se za muke naroda, koji je potpuno osiromašio, uništen. Učinio sam to i ne žalim.”
A nekad su se do Obljaja zapućivali mnogi da dožive vreme nekad slavljene “Mlade Bosne”.
- Prošlo je to vreme - kaže Boško Marić, nastavnik srpskohrvatskog jezik. Stvarno, čovek kaže “srpskohrvatskog”, kao nekad u vreme bratstva i jedinstva koje - kako se ispostavilo - nije bilo ni jedno ni drugo. Žena mu medicinska sestra bez posla četiri godine. Boško kaže:
- Danas svi gledaju kako da prežive, ali na nama je da tražimo povratak srpskog programa u škole, povratak srpskog jezika, da deca uče o našoj nacionalnoj istoriji.
U srpskom Grahovu Srbi su, kad su se vratili, zatekli table sa imenima ulica - kraljeva Tomislava i Tvrtka, kneza Branimira.
- Vraćena su imena ulica, onako kako je bilo pre poslednjeg rata - kaže Miroslav Bilčar.

POTREBNI LEKARI
SRBE povratnike (3.500) medicinski zbrinjava samo jedan lekar opšte medicine, i dva tehničara, pa Srbi po pomoć odlaze u Livno, mnogi i u Banjaluku. Grahovo nema ni porodilište. Ima groblje.
- Kao da nas je malo pomrlo u izbeglištvu - kaže sveštenik Željko Đurica, iz Crnog Luga. - Koliko je umrlo od tuge, koliko sahranjenih po grobljima u Srbiji od stresova, to niko nije prebrojao.

BEZ POSLA
- U GRAHOVU Srbi su uglavnom bez posla. Tek dvadesetak radi u Opštini i Komunalnom javnom preduzeću, 12 je primljeno u policijsku službu - upućuje Miroslav Bilčar, gradonačelnik. - U selima (ima ih 33 u grahovskoj opštini) živi se uglavnom od poljoprivrede.
- Od desetak javnih kompanija u Grahovu, uslove za rad imaju tek tri (šume, treset, glina). U ovim firmama međutim, nema mesta za Srbe, jer su do našeg povratka sve zaposeli livanjski i Hrvati izbegli iz srednje Bosne - nastavlja Bilčar. - Da je drugačije, mnogo bi više bilo povratnika, a starosna struktura bila bi pomerena u korist mladih. Mislim da problem sve bolje vidi i kantonalna i vlast u Sarajevu. Očekujem konkretna rešenja.
Milena MARKOVIĆ