AKO zanemarimo uticaj američke „duboke države“ i pođemo samo od činjenice da u ime Amerike odluke donose predsednik Donald Tramp i njegova administracija, možemo uočiti da se unekoliko menja njihov pristup u rešavanju „kosovskog problema“. Stav o kosovskoj nezavisnosti nije se promenio, i to se po svemu sudeći neće dogoditi, ali već i sama spremnost na razgovor o traženju rešenja koje bi bilo prihvatljivo i za Srbiju sugeriše da je i za američku administraciju odnedavno postao prihvatljiv kompromis, na čemu inače insistira Srbija. Naravno, ovo pod uslovom da nije u pitanju samo nova u nizu podmuklih prevara koje je prema srpskom korpusu kreirala i sprovela Amerika. Zato je u ovom trenutku procena američke iskrenosti važnija od sadržaja onoga što će predstavljati američki predlog za rešenje problema.


VRAĆANjE POVERENjA

SAD ne kriju da čekaju rezultate izbora na „Kosovu“ kako bi prisilili novu „kosovsku vladu“ da ukine takse na srpsku robu čime bi omogućili nove pregovore. Na stranu to što mnogi misle da su upravo SAD idejni tvorci taksi kojima preko prištinskog rukovodstva vrše novi oblik pritiska na Srbiju. U pripremi novog američkog pristupa „kosovskom problemu“ američka diplomatija ne gubi vreme, nego pokušava širokom akcijom da bar donekle povrati davno izgubljeno poverenje srpskog naroda. Prisetili su se naše zajedničke borbe protiv fašizma, lansirali bilborde, reklamne spotove, slike i tekstove o onome što nas povezuje, kao da smo mi, a ne oni, sve to namerno zaboravili. Čak i prilično omrznuti američki ambasador u Srbiji Kajl Skot na svom odlasku pokušava da nam se dopadne i šalje nam javnu poruku u smislu – pružili smo vam ruku i od vas zavisi da li ćete je prihvatiti.

A mi smo davno naučili lekciju da američke namere ne treba procenjivati po slatkorečivosti njihovih diplomata, nego po konkretnim postupcima koji se do sada ne vide, sem, eto, što hoće s nama da razgovaraju i da čuju koji su to i srpski interesi na Kosmetu. Jer ni do sada nije falilo pozitivnih diplomatskih izjava dok se praksa manifestovala drastičnim sečenjem srpskih interesa u međunarodnim institucijama, javnom podrškom baš svakom srpskom neprijatelju i perfidnim podrivačkim nastupom njihovih moćnih obaveštajnih službi.

FLjORIM EJUPI

Dok se američka ponuda priprema i dok je s nestrpljenjem i zabrinutošću očekujemo, u javnost su isplivali čvrsti dokazi o nečemu što smo odavno znali – da su SAD podsticale albanski terorizam na Kosmetu i da su štitile albanske teroriste, izvršioce jezivih masovnih likvidacija Srba.

Nedavno su odlučili da javno progovore, ne bilo ko nego prvi sudija UNMIK-a Krister Karphamar i bivši oficir KFOR-a Kristijan Kaš. Doduše, Kaš je informacije dobio od glavnog istražitelja UNMIK-a Džoa Mekalistera, putem službene prepiske UNMIK-a i KFOR-a. Mekalister nije demantovao javne izjave Kristijana Kaša, što možemo tumačiti da ih prihvata kao tačne. Tako je prljava uloga američkih obaveštajnih službi i nekih zvaničnika u misijama UN potpuno raskrinkana i dokaziva.

Ključna ličnost o kojoj oni govore je Fljorim Ejupi, albanski terorista i zločinac za koga se zna da ga je obučavala i da ga štiti CIA, i za koga više nema ni trunke dileme da je agent ove moćne američke obaveštajne službe. Za njega i istražitelj i sudija UNMIK-a tvrde da je nesporni izvršilac jednog terorističkog akta protiv Srba (podmetanje eksplozivne naprave pod autobus „Niš ekspresa“), i da postoji osnovana sumnja da je izvršio i drugi teroristički akt (atentat na Olivera Ivanovića, lidera Građanske inicijative „Srbija, demokratija, pravda“). UNMIK-ovi istražitelji su u skladu sa svojom misijom i nadležnostima dokumentovano utvrdili da je Fljorim Ejupi kod Podujeva podmetnuo eksplozivnu napravu od 100 kilograma eksploziva pod autobus „Niš ekspresa“ koji je prevozio Srbe 2001. godine, kada je poginulo 12 srpskih civila a 43 su teško ranjena. Među poginulima je i dvogodišnje dete.

PROČITAJTE JOŠ: Albanski kazamati golgota za 50 Srba



Švedski sudija Krister Karphamar, bivši sudija UNMIK-a na KiM, sada tvrdi da je DNK Fljorima Ejupija pronađen na opušcima zatečenim na mestu izvršenja zločina, iza drveta odakle je aktiviran eksploziv, i da je poklapanje DNK potvrdila laboratorija iz Visbadena. Sa žaljenjem konstatuje da nije mogao učiniti ništa prema počiniocima jer Amerikanci jednostavno nisu dozvolili da se osumnjičeni procesuiraju. Kako kaže, mesto zločina kontrolisala je vojska, tek nakon 12 sati osumnjičene su predali UNMIK-u koji je imao prvenstvo u istrazi, da bi neočekivano i nezakonito osumnjičene prebacili u bazu „Bondstil“ gde su organizovali bekstvo glavnog osumnjičenog Fljorima Ejupija.

Fljorim Ejupi


Nije više tajna da je Ejupi pod kontrolom i zaštitom CIA i da ga čuvaju u američkoj bazi u Nemačkoj. Ali do kraja je sumnjivo što je Ejupi u vreme ubistva Olivera Ivanovića (2018. godine) boravio u Mitrovici, da bi se nakon toga ponovo vratio u Nemačku. Sve to stvara jaku sumnju da CIA nije samo obučavala albanske teroriste nego da je s njima zajedno planirala konkretne terorističke akcije protiv srpskih civila i političara. Razjašnjavanje tih detalja ponovo truje američko-srpske odnose, unosi novi talas nepoverenja i anulira aktuelne pokušaje američke diplomatije da se odnosi poboljšaju.

GRIŽA SAVESTI ILI OPERATIVNA KOMBINACIJA?

Pitanje koje drugima može da promakne, ali kontraobaveštajcima ne bi smelo, jeste – zašto se jaki dokazi o direktnoj američkoj umešanosti u albanske zločine, nakon toliko vremena, pojavljuju baš sada, u trenutku kada se radi na uspostavljanju korektnih odnosa između Srbije i Amerike? Naravno da je dobrodošla svaka izjava koja doprinosi razjašnjavanju zloupotrebe međunarodnih misija UN i prljavih akcija i kombinacija stranih obaveštajnih službi protiv Srbije, posebno onih u kojima su stradali naši građani. Hvala bivšim zvaničnicima UNMIK-a i KFOR-a što su se odlučili da kažu istinu, pod uslovom da i sami nisu postali deo mašinerije koja je podrivala i koja i danas podriva srpske interese.

Kada je u pitanju neka nova aktivnost ili okolnost vezana za Kosovo i Metohiju, moramo biti veoma oprezni i kada na prvi pogled izgledaju kao pozitivni za Srbiju. Moramo imati na umu mogućnost nove perfidne kombinacije neke od moćnih obaveštajnih službi (na primer, britanske MI6, ili nemačke BND) koje više vole da vide Srbiju opterećenu nerešivim problemima. Ne treba isključiti ni tajne kombinacije CIA ili delova ove moćne službe koje kontroliše „duboka država“ kako bi se poremetili planovi Trampove administracije. Ako neko sumnja da je tako nešto moguće, neka pođe od činjenice da je uzbunjivač koji je podneo žalbu o telefonskom razgovoru predsednika Trampa sa ukrajinskim predsednikom Vladimirom Zelenskim u stvari službenik CIA koji je jedno vreme radio u Beloj kući.

Zato se moramo upitati zašto su sada, nakon toliko vremena, značajni i vrlo obavešteni ljudi progovorili o tajnama koje su dosad disciplinovano čuvali? Da li je u pitanju savest, da li ih proganja leš deteta od dve godine čijeg su ubicu nečinjenjem štitili, ili je u pitanju nešto drugo?

Sudija Karphamar je ćutao skoro dvadeset godina a sada kompletnu krivicu prebacuje na Amerikance. Pustio ih je da unište dokaze, da preuzmu istragu koja je bila u njihovoj nadležnosti (nadležnosti UNMIK-a), gledao mirno kako sklanjaju i štite albanskog teroristu, a sada nam kaže da to nije bilo u redu i očekuje naše poštovanje.
Njegova izjava sugeriše i da je Ejupi zaštićen kao agent CIA. U redu, to je sigurno tačno, ali mi se moramo upitati da li je i on ćutao i nije ništa preduzimao isto tako po nalogu neke obaveštajne službe, i ima li osnova da sumnjamo da je i sada po nečijem nalogu odabrao trenutak da Srbima kaže pravu istinu (koju, usput rečeno, Srbi odavno znaju). Nije nikakva tajna da moćne obaveštajne službe koriste i zloupotrebljavaju međunarodne misije za ostvarenje uticaja i interesa svojih vlada.

Isto važi i za Kaša i Mekalistera, pa imamo razloga da se upitamo da li po nečijem nalogu oni dodatno blate Amerikance u srpskim očima upravo sada, kada se pojavio tračak nade za normalizaciji odnosa SAD i Srbije? Uspostavljanjem korektnih odnosa, što podrazumeva prihvatanje nezavisnosti i vojne neutralnosti Srbije, geostrateški položaj Srbije bi se uveliko promenio a znamo da postoje oni koji to ne žele.
Albansko rukovodstvo u Prištini je posebno zainteresovano da taj proces ne uspe. Stoga nije slučajno da je Kadri Veselji upravo sada odlučio da javno progovori o tesnoj koordinaciji terorističke OVK sa američkim vazdušnim napadima na položaje srpske vojske. Do sada su pričali samo o „hrabrosti i uspesima OVK“ a sada prvi put naglašavaju koordinirano delovanje s Amerikancima, što naravno kod Srba ponovo podstiče antiameričko raspoloženje, iako su sve to odavno znali.

REŠENjA I PODVALE

Iz američkog predloga za rešenje problema na KiM videće se da li SAD prihvataju Srbiju kao nezavisnu i vojno neutralnu državu, ili je i dalje tretiraju kao zonu „malignog ruskog uticaja“. Bila bi velika stvar i vetar u leđa za Srbiju ako se oslobodi moćne američke podrivačke mašinerije. Argumenata ima i za i protiv. Donedavno bilo je nezamislivo da SAD odustanu od svoje strategije da Balkan u potpunosti pretvore u pouzdanu platformu za nastup NATO-a prema Rusiji, i da potpuno eliminišu kineski ekonomski upliv na to područje. Sasvim je moguće da su njihove najnovije procene pokazale da je, upravo zbog jačanja Rusije i Kine, to nemoguće postići i da se ciljevi moraju postaviti realnije.

Sadašnja strategija za Balkan može proizvesti i druge opasnosti za interese SAD. Nepotrebnim pritiscima, pretnjama i postupcima koji ugrožavaju srpski narod mogu praktično oterati Srbiju tamo gde sada ne želi da ide – u neke druge vojne i ekonomske saveze koji su suprotstavljeni Americi. Naravno da je i za interese SAD daleko bolje da podrže srpsku nezavisnost i vojnu neutralnost nego da je nepromišljenim postupcima pretvore u zonu razmeštanja strateškog naoružanja neke druge vojne sile. Ako su to sagledali američki i stratezi NATO-a, sasvim je moguća korektna i prihvatljiva ponuda za Srbiju o pitanju Kosova i Metohije.

U slučaju da Amerika ne odustaje od svoje strategije za Balkan i da ne odustaje od ideje da i Srbiju i Republiku Srpsku potčini svojim interesima i interesima NATO-a, poput ostalih država na Balkanu, tada će novi predlog biti samo još jedna zamka i podvala za srpski korpus i ništa drugo. Svaki „obavezujući dokument“ biće obavezujući samo za Srbe i biće prepun dvosmislenih izraza koje SAD mogu tumačiti kako žele. Dosadašnja praksa pokazuje da suština prevare nije toliko u sadržaju postignutog sporazuma, koliko u sprovođenju dogovorenog.
Biće veoma teško, ali nije nemoguće već sada proniknuti u prave američke namere prema Srbiji.

Ako su namere korektne i poštene, SAD nemaju jakog razloga (sem sujete) da se suprotstavljaju srpskom nastojanju da u posredovanju i sprovođenju dogovorenog, pored Amerike i EU, učestvuju Rusija i Kina. Jer tako postavljen sistem za rešenje problema ima daleko veće šanse za uspeh i postizanje trajnog rešenja. Tako bi dogovoreno sigurno bilo realizovano na terenu, a zamke i prevare bi u potpunosti bile izbegnute.

Ako pak SAD budu insistirale da (uz EU) budu jedini posrednici u dijalogu i sprovođenju dogovorenog, možemo biti sigurni da su američke namere neiskrene i da se priprema nova velika prevara kakve smo već videli u novijoj istoriji. Ne treba podleći euforiji kakva se već javlja u srpskoj javnosti – „Trampovi specijalci su na našoj strani“ i slično – jer to može biti teška zabluda. Nisu oni ni na čijoj strani sem na američkoj.

Znamo da je u nekim ranijim pregovorima, kada su u pitanju bili interesi srpskog korpusa na Balkanu, svaki sledeći američki predlog rešenja za Srbe bio lošiji od prethodnog. Zato, ako prvi predlog rešenja bude takav da ga Srbija mora odbiti, onda cilj nije traženje rešenja nego da se Srbija okrivi za neuspeh pregovora i da se odbijanje iskoristi kao povod za još veće pritiske sa ciljem da se Srbija prinudi da prihvati neprihvatljivo. Da bi se to predupredilo, stav Srbije već sada mora biti potpuno jasan: da, kao što rešenja za KiM nema bez SAD i EU, ne može da ga bude ni bez Rusije i Kine. Pri tome treba imati u vidu da do korekcije politike SAD prema Srbiji verovatno ne bi ni došlo da srpski politički vrh nije uspeo da ostvari tako dobre poslovne i prijateljske veze s Rusijom i Kinom.

Ljuban KARAN/
Pečat