U loše insceniranoj predstavi takozvane blokade Rektorata Beogradskog univerziteta (BU), javnost Srbije je imala priliku da se sretne sa novom, u našem javnom i političkom životu, do sada neviđenom vrstom apsurda. U završnom činu tog, više nego providnog igrokaza, na zajedničkoj konferenciji za medije, dogodio se verovatno jedinstven slučaj u svetu kada su rektorki BU Ivanki Popović uzurpatori njenog kabineta svečano uručili ključeve Rektorata. Taj događaj je građane Srbije ostavio bez odgovora na samo jedno, ali suštinsko pitanje: Odakle provalnicima ključevi zgrade u koju su upali?

Pročitajte još: IŠTVAN KAIĆ: Rektorka je obećala predstavnicima #1od5miliona poništavanje doktorata Malog

I upravo u odgovoru na ovo pitanje krije se i odgovor na pitanje o pozadini svega onoga što se dešavalo tokom takozane blokade Rektorata. Iako je u početku, možda sve i izgledalo kao da grupa politički instrumentalizovanih studenata, među kojima je bilo čak i onih iz kategorije “večitih”, nedozvoljenim sredstvima vrši pritisak na rektorku univerziteta, a samim tim i na autonomiju ove visokoobrazovne ustanove, završnica je dovela do toga da rektorka Popović i uzurpatori njenog radnog prostora, ruku pod ruku proslave zajedičku “pobedu”. Taj svečani čin ozvaničio je prevođenje čelnice BU među aktiviste onog dela srpske opozciije koji je okupljen oko takozvanog Saveza za Srbiju, a ključni preokret nastao je onog trenutka kada je rektorka javno osudila “upad aktivista SNS u Rektorat”!

Zanimljivo je da se rektorka Popović, koja je do tada navodno bila meta protesta, svoje obaveze da štiti autonomiju univerziteta setila tek kada su se pojavili neki građani sa namerom da izraze protest, ne protiv politike rukovodstva BU, što bi moglo da se kvalifikuje kao narušavanje njegove autonomije, već protiv nezakonitih uzurpatora Rektorata koji su pokazali neviđenu bezobzirnost prema ustavom garantovanoj autonomiji te visokoškolske ustanove. I dok je rektorka tražila dlaku u jajetu ne bi li nekako dokazala da su „aktivisti vladajuće stranke“ narušili njenu autonomiju u radu, poput ružičastih slonova promakao joj je „detalj“ da su u njen radni prostor upali politički instrumentalizovani ljudi, koji su javno posećivani i podržavani od strane lidera stranaka iz SzS-a. I ma koliko sve to bilo očigledno, pa čak i dokumentovano snimcima i foto zapisima, profesorka Popović ni jednog jedinog trentuka nije našla za shodno da kriminalni upad u svoj kabinet osudi kao narušavanje autonomije ustanove kojom rukovodi. I to sve uprkos očiglednoj činjenici da su iza protesta, ne samo stajale opozicione političke partije, već da su i njihovi zahtevi bili besmilseni i neskriveno politički obojeni.

Pored logičke besmislenosti samih zahteva, o političkoj pozadini ovog slučaja, svedoči i nedavno otkriven podatak da je inicjator priče o doktoratu Siniše Malog, koja je poslužila kao povod za upad u zgradu Rektorata, zapravo imao lične, neakademske motive za pokretanje ove ujdurme. Gostujući u emisiji „Hit tvit“ na TV Pink, vlasnik te medijske kuće Željko Mitrović obelodanio je informaciju da je Raša Karapandža, široj javnosti poznat kao pokretač „afere plagijati“, svojevremeno bio suvlasnik privatne firme „Cif“ koja je prodavala svoje softvere bankama u Srbiji. I dok su, zahvaljujući vezama sa bivšim guvernerom NBS Dejanom Šoškićem, svoje softvere prodavali gotovo svim bankama u zemlji, u vreme kada je Siniša Mali bio u UO Komercijalne banke, ona je odbila da kupi pomenuti softver. Od tog trenutka lični animozitet prema aktuelnom minsitru finansija, Karapandža je preneo na teren politike i to sve pod maskom navodne borbe za akademsku čestitost. Otuda i ne čudi što je priča lansirana i javnosti predstavljena na izuzetno nestručan način, sa očiglednim ciljem da Malom nanese političku štetu. Jednom kreirana fake afera dalje je preuzimana i bez ikave zadrške eksploatisana od strane opozicije i njenih glasnogovornika, da bi smo u poslednjem činu tih političkih igara bez morlanih granica, došli do blokade Rektorata i javnog poklonjenja rektorke onima koji su narušili autonomiju ustanove kojom rukovodi.

Dakle, situacija je kristalno jasna. Ljudi koji protivzakonito upadaju u njen kabinet, sa namerom da izvrše pritisak na poltiku univerziteta, za rektorku Popović ni na koji način nisu narušili njegovu autonomiju, dok protest ljudi protiv nezakonitog upada, bez ikakvih zahteva usmerenih prema rukovodstvu BU, rektorka promptno osuđuje kao narušavanje autonomije. Odsustvo logike u njenim izjavama i delima, međutim, nije predstavljalo smetnju da rektorka Popović taj događaj iskoristi kao pogodan povod za skidanje maski, koje je pokazalo da je čitav događaj od početka bio insceniran sa namerom da se državnom rukovodstvu Srbije još jednom demonstrira činjenica da naspram sebe ima, ne samo moćne tajkune i inostrane centre moći, već i duboku državu unutar same Srbije, koja već duže vreme postavlja klipove u točkove svega što sluti na reforme, modernizaciju i napredak srpskog društva.

I baš to što je rektorka BU iz ove priče izašla kao nova heroina opozicione scene Srbije, jasno dokazuje sve suprotno od onoga što tvrde, kako organizatori protesta i blokade Rektorata, tako i opozciija i njima naklonjeni mediji. Da je Srbija zaista zemlja diktature, kako oni to godinama unazad uporno spočitavaju, nikada ne bi moglo da se dogodi da rektorka, koja svoju platu prima iz državnog budžeta, javno istupi protiv vlasti i da to prođe bez ikakvih posledica. Upravo zbog toga što je unapred dobro znala da nikakvih posledica neće ni biti, ona je i mogla sebi da dozvoli da učini to što je učinila, a što bez ikakve dileme ulazi u domen političkog agitovanja potpuno neprimerenog funkciji i zvanju bilo kog profesora univerziteta, a o funkciji rektora da i ne govorimo. A da će sve proći bez ikakvih posledica po nju, jasno je bilo iz brojnih ranijih slučajeva kada su najbesmislenije optužbe, kritike, pa čak i pretnje dolazile upravo od ljudi koji svoju egzistenciju ostvaruju na račun poreskih obveznika i budžeta Srbije. Dovoljno je samo da se podsetimo ne tako davno zabeleženih slučajeva Jove Bakića, koji je javno pozivao na revoluciju, duge cevi i krvoproliće, potom njegovog kolege Ognjena Radonjića koji je svoje akademsko zvanje zloupotrebio kao paravan za iznošenje gnusnih neistina o navodnoj diktatorskoj prirodi režima u Srbiji, pa sve do čuvenog sudije Miodraga Majića koji se “proslavio” kao neformalni portparol koalicije koju predvodi Dragan Đials, a u stručne pravne anale ušao kao potpisnik presude u kojoj je pedofiliju predstavio prihvatljivom ako je deo običaja pojedinih nacionalnih zajednica! I to sve bez obzira na notornu činjenicu da su u svim civilozvanim zemljama i pravnim sistemima neprihvatljivi običaji koji se u normama krivičnih zakona tretiraju kao krivična dela.

Odsustvo posledica i prednjačenje pojedinaca, koji plate primaju iz državnog budžeta, u kritici i diverzijama koje za cilj imaju narušavanje stabilnosti i poverenja građana Srbije u sadašnju vlast, jasan su pokazatelj da trentuno najjači napadi na temeljne vrednosti našeg duštva dolaze iz polja takozvane “duboke države”, odnosno onih struktura koje su povezane sa bivšim režimom a koje, na srednjim i nižim nivoima, operativno upravljaju ključnim polugama moći u državi i društvu. Upravo u sadejsvu tih sturktura nastaje širok spektar grupa za pritisak koje deluju pod maskom navodne borbe za demokratske vrednosti – autonomiju univerziteta, nezavisne medije, vladavinu prava, fer izborne uslove, transparentnost državne uprave i borbu protiv organizovanog kriminala,
koje, pri tome, realno niti su ugrožene, niti se nalaze na meti vlasti kojoj se pripisuju takve namere.

Sve činjenice i objektivne analize govore upravo suprotno. U Srbiji nikada nije bilo više medijskih sloboda, nikada nije bilo više autonomije univerziteta, niti samostalnosti u radu regulatornih tela i nezavisnih institucija. Čak se u tom smislu, neretko ide u sasvim drugu krajnost - svi su postali toliko „autonomni i nezavisni“ da im je dopušteno čak i da ne podležu nikakvoj kontroli, a često ni bilo kakvim pravilima, zbog čega smo sve češće svedoci neke vrste anarhije i negativnih tendencija gde ne postoji nikakva odgovornost ključnih društvenih aktera. Paradoksalno je to što se upravo ti delovi društva i, sa njima povezane interesne grupe, najviše bune i prednjače u kreiranju afera i režiranih političkih predstava. Tako, primera radi, umesto da odgovori na pitanje zbog čega je BU pao na Šangajskoj listi, rektorka Popović drži lekcije državi i podržava destruktivne primere narušavanja autonomije univerziteta. Te iste autonomije se seti tek kada taj projekat bude demaskiran kao politička ujdurma dela opozicije i sa njom povezanih organizacija i medija čiji je jedini zadatak da u fokus stavljaju izmišljene probleme, da bi kasnije, na talasu priče o ugroženosti temeljnih demokratskih i civilizacijskih vrednosti, vršili pritisak i nastojali da uruše kredibilitet koji sadašnje vlasti uživaju kod građana Srbije. Sve to radi se sa ciljem da tako oslabljena vlast bude zamenjena nekom podobnijom koja bi bila laka meta za ucene od strane raznih interesnih grupa, čiji su interesi u potpunoj koliziji sa nacionalnim interesima Srbije i njenih građana.

Problem takvog delovanja „duboke države“ pre svega leži u okolnosti da njene strukture drže ključne poluge moći pomoću kojih, u značajnoj meri određuju tokove i procese u zemlji, a koje ne podležu proveri odgovornosti niti izbornoj volji građana. Takvo delovanje prikrivenih i zamaskiranih grupa za pritisak, može biti legitimno samo ako je otvoreno i transparentno i ako ne ugrožava opšte dobro društva u celini. Da bi postojale i delovale u okviru zakona, u razvijenim zapadnim demokratijama, takve grupe moraju da se registruju kao lobističke firme i njihovom postojanju i delovanju nema mesta u državnim institucijama i strukturama.

S obzirom na sve mane i nesavršenosti našeg političkog sistema i političke kulture, obaveza svih nas kao građana, jeste da otvoreno govorimo o pravoj prirodi delovanja takvih grupa čime se pred očima građana Srbije demaskira ta prljava igra koja se vodi protiv nacionalnih interesa zemlje, a zarad zadovoljenja ličnih i uskogrupnih interesa delova “duboke države” i, na njih naslonjenih, društvenih struktura. Upravo je uspeh u borbi za transparentnost političkih procesa u ovom trenutku jedan od najviših nacionalnih interesa kako bi se očuvali stabilnost, održivi ekonomski rast i poverenje građana u sistem, kao tri najvažnije vrednosti postideološkog vremena u kome živimo.