MOMIR Bulatović se konačno dokopao najomiljenijeg crnogorskog zanimanja. Prema sopstvenom priznanju, sada je samo penzioner. Digao je ruke od politike i od rada na univerzitetima i posvetio se svojoj prvoj ljubavi - ekonomiji. Iako je nedavno objavio knjigu "Nevidljivi lanci", u kojoj jednostavno i razumljivo objašnjava tokove novca i ukazuje na čemu se zasniva bogatstvo velikih sila i njihovih moćnika, već sprema njen nastavak. Zato bivšeg predsednika Crne Gore i nekadašnjeg premijera SR Jugoslavije pitamo kako ocenjuje ekonomsku situaciju u Srbiji i regionu.

- Razgovarao sam nedavno sa mojim prijateljem, gradonačelnikom Niša, koji je dobio nagradu povodom najvećeg broja otvorenih radnih mesta - započinje intervju, za "Novosti", Momir Bulatović. - Rekao sam mu da je sad njegov zadatak da se bori za bolji položaj tih radnika. Kineski plan "pojas i put", uz koji idu velike investicije, kako u industriju, tako i u infrastrukturu, daje nadu da će Srbija uskoro moći da se razvija i, što je najvažnije, da podiže standard građana.

* Kako podići životni standard građana?
- Neprestanom borbom. Investitori nisu došli ovde zato što nas vole, nego zato što mogu mnogo dobro da zarađuju. A s druge strane, mi imamo veliki problem jer društveni računi nisu realni. Moramo da vodimo politiku čistih računa. Da im poručimo - gospodo, vi ovde zarađujete 150 odsto, ali znate, sad bi ipak bio red da ova vaša zarada bude manja, a naši troškovi da budu uvaženi.

ODBIO PONUDU SAD DA BUDEM MILO - SVAKI pametan čovek koji vodi Crnu Goru mora da ima prvi i jedini cilj - neraskidivo dobre odnose sa Srbijom. To je jedini način da zadržite Crnu Goru. Ona ne može da izdrži, ona će se pocepati međusobnim okolnostima. Kada su meni 1996. u Beloj kući ponudili da budem Milo Đukanović, ja sam im rekao da svaki političar hoće podršku Amerike, ali cena koju treba da platim je prevelika. Ne mogu da dobijem podršku Amerike odvajajući se od Srbije. Zato sam završio političku karijeru, ali na način koji mene čini potpuno mirnim. A i sada bih svakim atomom svoje snage, to što pameti imam, ili mi je preostalo, pomogao da se afirmiše ta ideja. Sve drugo je pogibeljno iznad svega za Crnu Goru.

* Nezaobilazna tema je Crna Gora. Postoji li neki savet kako bi Srbi i Srbija trebalo da reaguju na česte političke provokacije iz Podgorice?
- Sadašnje ponašanje Srbije je recept. Najveća negacija ove trenutne crnogorske državne politike nastala je kada su proglasili Srbe i Ruse za neprijatelje. A glavninu turista čine upravo gosti iz Srbije i i Rusije, kojima je tu jako lepo, i možda je najbolji odgovor: "Nemojte to da shvatate ozbiljno, to je sasvim prolazno". Neki njihovi postupci ili su plaćeni ili su rezultat ucena sa Zapada. Znam, osećam to i ovde, kada idem kroz Srbiju, koju obožavam. Obični ljudi me pitaju - a šta smo mi to vama zgrešili pa da se tako ponašate prema nama... Mislim da je isključivo i jedino sramota na strani aktuelne crnogorske vlasti, a ljubav koja nas spaja kroz sve ove vekove ne može biti ugušena. Može da bude malo tuge, ali će se sigurno to vratiti. Ja uvek citiram akademika Ekmečića, koji kaže da svako stanje razdvojenosti Srbije i Crne Gore može biti samo privremeno.

PROČITAJTE JOŠ - Momir Bulatović: Nepravda umesto abolicije

* Možda najveći fenomen na ovim prostorima jeste majka Crnogorka, koja je sposobna da rodi jednog sina Srbina, a drugog Crnogorca. Kako to objašnjavate?
- Pa meni je mnogo žao, ja Crnu Goru volim, znam taj narod, znam sve njegove slabosti, koje su sastavni deo našeg mentaliteta. Poturili su nam jednu stvar koja se zove "greška lažnog pitanja". Izvršena je ispravka političkog dela. Sad neki "momirovci", koji su bili pre dvadeset godina veliki Srbi, napadaju Crnu Goru i hoće da je ponište, pa su onda formirali neke iluzorne četničke trojke koje su u tom periodu bile zadužene za muslimanska sela i naselja, govoreći da će ukoliko pobedi Momir svi muslimani biti poklani. Ako pobedi Milo, oni će biti spaseni. Albanci su znali da ne mogu nikad da podrže opciju Momira Bulatovića, koji je bio sa Slobodanom Miloševićem u stalnoj, iskrenoj vezi, kao i prijateljstvu između naroda i država. To je besmisleno, u Crnoj Gori će se to veoma brzo razrešiti. Demokratski front, koji ja simpatišem, i gde su moji dragi prijatelji, pokušao je da to smiri, da poveže. Dokle god se svađaju Srbi i Crnogorci, kontrolni paket akcija pripada manjinskim narodima. Kada se pomire Srbi i Crnogorci, to će biti spasonosna ideja za Crnu Goru.

* U Podgorici ste komšija sa Milom Đukanovićem. Da li od njega ponekad pozajmite malo šećera ili kafe?
- Ne, mi smo dva različita sveta. Pozdravimo se, prosto, to je normalno. Ja na neki način razumem teret koji ima Milo Đukanović.Slažem se sa onim što je Matija Bećković rekao - dao bi on grdne pare da može toga da se ratosilja. To je, inače, potpuna podvojenost jedne ličnosti, to ne može dugo da traje. Kada bi Milo Đukanović imao neku realnu alternativu, a mislim da mu se ona može ponuditi, on bi preokrenuo taj svoj ćurak i vratio Crnu Goru kući. Mislim da bi to bilo spas i za njega, i za celu Crnu Goru.

PRIVATNO OBRAZOVANjE JE PREVARA * DA li i dalje radite na fakultetu?
- Ne. Prestao sam. Zato što stvarno ne mogu da učestvujem u toj prevari. To je toliko velika prevara, sistem privatnog obrazovanja je strašan.

* Dugo godina ste sarađivali. On je takođe imao svoju srpsku ulogu. Zabeleženi su snimci na kojima u rodnom Nikšiću kaže: "Ima mnogo onih koji se Srbima mogu zvati, a malo je onih Srba koji se mogu Crnogorcima zvati." Kako sada gledate na njegovu transformaciju?
- Kad govorimo o većini aktuelnih političara, nije popularno da se vraćate mnogo u prošlost, jer možete naći mnogima manu i zamerku. Milo Đukanović je kao predsednik vlade bio izuzetno uspešan zato što je imao dobre odnose sa Srbijom. U ekonomskom smislu, u ondašnjoj SRJ naša privreda je bila na nivou statističke greške. I kad ja nešto zamolim Slobodana Miloševića, on pozove Mirka Marjanovića i tada Milo Đukanović postane uspešan privrednik. Jednom se desilo da smo zakasnili na neki sastanak i ja sam rekao Miloševiću: "Stvarno je JAT kasnio, da li možeš da nam daš pare da kupimo avion?" I mi smo kupili avion, a platila ga je "Elektroprivreda Srbije". Znači, bio je uspešan i dobar privrednik zato što je, šta god mu je falilo, dobijao iz Srbije. E, sad on to zaboravlja. Razvija neke druge veze koje nisu baš zakonite, tu postoji ogromna količina novca koja se valja u ilegalnim sferama, i upravo zato ga Zapad koji sve to kontroliše i koji sve to zna pušta.

* Koliko Milo Đukanović ima upliva i u privredni sistem Srbije? Kažu da, između ostalog, ovde veoma lepo rade njegovi prijatelji?
- Svako ko je stekao kapital u Crnoj Gori na nelegalan način, legalizuje taj kapital tako što kupuje nekretnine najpre u Beogradu, a zatim na Zlatiboru. Na Zlatiboru imate koloniju sinova aktuelnih državnih funkcionera iz Crne Gore koji su tu i troše po 1.000 evra dnevno. U kafanama su omiljeni gosti. Na taj način njihovi očevi peru novac. Crna Gora je suviše mala i siromašna da biste mogli da napravite veliko bogatstvo. Bogatstvo je ovde. Pre nekoliko dana sam shvatio koji je efekat uvođenja taksa od strane Prištine od 100 odsto na robu iz Srbije, samo zato što je sva ta roba prošla preko Crne Gore, preko Rožaja i preko Bijelog Polja - njima ne predstavlja problem da promene carinske papire i napišu "republika Kosova". To Srbija ne može da napravi, ali oni to mogu za svojih 10-20 odsto. Divno. Mislim da je čak u pitanju dogovor kriminalaca sa Kosova i kriminalaca iz Crne Gore. Mogu istu robu da preprodaju sa dobrom zaradom.

* A kad bi vas Milo Đukanović pozvao i zamolio vas da mu pomognete da se vrati na pravi put, da li biste to prihvatili?
- Ja sve vreme pokušavam da radim, nije meni ni Momirova ni Milova sudbina u prvom planu. Gledam koliko je razapet taj siroti, obični narod. Znači, ti ljudi koji su u suštini časni i pošteni, koji sve to teško mogu da podnesu, i dan-danas me zovu, bez obzira na političku pripadnost. Bitno je i da znaš naše lekare u Beogradu, jer Beograd je i dalje sinonim uspeha za sve ljude iz Crne Gore. Neki smatraju da će kao veći Crnogorci kroz kanale međudržavne saradnje uspeti, a drugi da će to uspeti ako se deklarišu kao Srbi. Ali jednostavno, Beograd je najveći grad za sve Crnogorce.

* Da li je istina da je i dalje Milova omiljena pesma "Znam za jedan grad, zove se Beograd?"
- Ne znam, nismo pevali zajedno, ali znam da je voleo da dođe u Beograd i mislim da mu sada teško pada što ga ne posećuje. Godinama smo nas dvojica znali da se ovde lepo provodimo. Ja imam tu privilegiju da to mogu da nastavim, a on je nema.

* Da li postoji šansa da se vratite u politiku?
- Ne.

PROČITAJTE JOŠ - MEDIJI U CG: Momir Bulatović kandidt DF za predsednika?


* Rekli ste o Đukanoviću šta ste imali, a možemo li da pomenemo Svetozara Marovića?
- Ja sam kum malom Milošu, njegovom sinu, i osećam i ljudsku i božju odgovornost da mu pomognem. Veoma sam ljut na njegovog oca, koji je zbog svoje kratke pameti i gramzivosti uništio to dobro dete. Mene je zbog toga stid i žao mi je. Ne mogu da zamislim u šta se pretvorio taj čovek koga sam poznavao i koji je sa dostojanstvom nosio ono naše prirodno siromaštvo, sa kojim smo počeli skupa da radimo.

* Kakve vas uspomene vežu za Slobodana Miloševića? Postoji li neka dosad neobjavljena anegdota iz vašeg odnosa?
- Na predsedničkim izborima u Crnoj Gori '92. na '93. godinu ja sam imao najviše glasova, ali sam morao da idem u drugi krug sa Brankom Kostićem. Tada je Slobodan Milošević preko svojih službi obezbeđivao dokumentaciju i podršku Kostiću, a ja sam na pregovorima koje smo imali tada u Ženevi saznao da sam pobedio. I onda sam pružio ruku Slobodanu i rekao: "Ja znam da je tvoj kandidat bio Branko Kostić, to je normalno, on bi te više slušao nego ja, ali obaveštavam te da sam ja predsednik Crne Gore i nudim ti ruku saradnje." On je rekao: "Momo, ma lažu te, gde njega da podržim?" Odgovorio sam mu: "Slobodane, sve znam, sve je to u redu..." Tog trenutka mu zvoni telefoni, zove ga supruga Mira. I on kaže: "Evo, baš je ovde Momo, čestitam mu na briljantnoj pobedi." Potom mi daje slušalicu, da mi i Mira čestita: "Ja sam mu sto puta rekla da ne podržavam onu četničinu od Branka Kostića."