DANAS, 20 godina posle završetka agresije, prva asocijacija na te dane su kolone Srba sa obe strane puta u Kosovu Polju koje ispraćaju naše jedinice tokom povlačenja vojske sa Kosova i Metohije. Mnogi plaču i pitaju kome ih ostavljamo, a mi, svi do jednog, odlazimo pognutih glava. Potpisan je Kumanovski sporazum, kraj je rata i razaranja, a nisam nimalo srećan. Spremali smo se za boj sa neprijateljem na kopnu, koji sigurno ne bismo izgubili. Znam da bi njihova odmazda sa neba bila strašna, ali smo bili spremni da odbranimo naše Kosovo.

Ovako se juna 1999. godine, u intervjuu za "Novosti", seća general Ljubiša Diković, tadašnji komandant 37. brigade VJ i potonji načelnik Generalštaba VS. General koji je sedam godina vodio našu vojsku, od vremena kada je pala na najniže grane do dana kada su njeni pripadnici ponovo počeli s ponosom da nose uniformu, od kraja 2018. godine, kada se povukao, nije govorio za medije. Kaže nam da se odmarao, a kada je usledio poziv "Novosti" - nije se kolebao.


PROČITAJTE JOŠ:
Vidovdanski skup veterana 63. padobranske brigade

* Kada je saopšteno da odlazite i da vas nasleđuje general Mojsilović bili ste potpuno mirni i spokojni?

- Čovek treba da zna kada je vreme da ode. Svoju odluku saopštio sam prvo supruzi Milici i deci. Rekli su: "Ako si tako odlučio, nemamo šta da te savetujemo." U pravu ste, bio sam miran, jer sam bio potpuno svestan toga da odlazim posle velikog posla koji sam uradio sa svojim saradnicima. Sećam se 2012, prvog sastanka s novim ministrom odbrane i njegovog izraza na licu kada smo razmatrali kojoj vojnoj sili da prepustimo kontrolu vazdušnog prostora, jer više ne možemo da dignemo avijaciju, a nekada smo bili četvrti u Evropi. Od tog vremena do mog odlaska veliki je posao obavljen.

* Da li je moguće da je tada stanje u vojsci bilo toliko loše?

- Država je tada bila pred bankrotom, a vojska pred naređenjem da ide kući na kazan. Brojno stanje - oko 30.000, a plata ni za njih. Prodali smo silnu opremu, milione komada municije svih kalibara, protivtenkovske topove, stotine hiljada pušaka, haubice, hiljade prenosnih PVO sistema... Tenkove smo istopili u železari, a u državnom fondu, gde je trebalo da se slivaju ta sredstva za takvu reformu vojske, novca nije bilo. Na prvim sastancima sa novim ministrom smo predočili rešenje da u armiju vraćamo korišćena sredstva dok se nova ne nabave. Tako je zaustavljeno propadanje.

VOJSKA U SIGURNIM RUKAMA * Reč-dve i o vašem nasledniku, generalu Milanu Mojsiloviću? - Šalio sam se sa njim da mi je suđeno da mu non-stop predajem dužnost... Tri puta. Nasledio me je na mestu komandanta Združene operativne komande, pa na mestu komandanta Kopnene vojske i kao načelnika Generalštaba. Jeste jedan od najsposobnijih i najškolovanijih. Nas, znate, sada nasleđuju naši potporučnici i poručnici iz onih ratnih dana. Vojska je u sugurnim rukama.

* Tu reformu ste radili pod budnim okom kolega iz NATO?

- I danas se njihov štab nalazi u Ministarstvu odbrane. Čak je od sedam narastao na devet savetnika, ali nekad i danas - to je sasvim druga priča. Oni su došli 2006. i desilo se da baš ja, kao zamenik načelnika za operativne poslove Generalštaba, treba da predložim gde da ih smestimo. Savetovao sam: svugde samo ne u vojne objekte, a posebno ne u zgradu Ministarstva.

* Sa Rusijom je tada saradnja bila na niskim granama?

- Sećam se 2012, kada smo prezentovali tadašnjem ministru vojnom Vučiću grafikon saradnje sa stranim armijama i predlog da intenziviramo odnose se Rusijom. Po njegovom naređenju sam i otišao u Moskvu. General Valerij Gerasimov nas je primio, tek da nas ne odbije. Početak razgovora je bio mučan. Nije nam verovao. Odnosi sa Ruskom Federacijom tada su bili tek puki protokol. Tražio sam da nam pomognu u opremanju vojske, a Gerasimov je pred sobom imao podatak "da naša vojska sarađuje ekskluzivno sa NATO" i verovatno je bio zapanjen što vojnu pomoć tražimo od njih. Onda sam, više instinktivno, želeći da uverim generala da smo prijatelji i da Srbija ima svoju neutralnu politiku, rekao: "Rusko oružje je proslavilo Srbiju i srpskog vojnika, a srpski vojnik je proslavio rusko oružje." Posle toga sve je krenulo.

* Partneri sa Zapada nisu bili oduševljeni promenom kursa?

- Kod mene u Generalštab su dolazile kolege iz desetina zamalja i mnogi načelnici generalštabova zemalja zapadne alijanse. Od 2012, svima sam objašnjavao da mi vodimo politiku neutralnosti. Sve do jednog sam pitao zašto se njihov savez konfrontira sa RF kada oni nisu neprijatelj. Svi generali su bili svesni te činjenice. Čak sam i od načelnika Združenog štaba NATO za Evropu, kao načelnik generalštaba male balkanske zemlje, tražio odgovor na to pitanje. Nisam dobio razumno objašnjenje.


* Na sredini mandata pojavile su se vesti da ste osumnjičeni za najstrašnije ratne zločine i da optužnica samo što nije podignuta?

- To je priča koju malo ko zna. Kada su generali Pavković i Lazarević dobrovoljno otišli u Hag, pozvan sam u kacelariju haškog tužilaštva u Beogradu i predloženo mi je da ih optužim da su zločinci. Odmah sam im rekao: "Tako nešto iz mojih usta čuti nećete. Nisu naređivali zlodela, već kako da se branimo. Da jesu, rekao bih, a kada nisu, prvi vam kažem - neću." I to je bila uvodna epizoda. Tada su me uveravali kako znaju da sam divan komandant, da sam pomagao Albancima, ali odluku nisam promenio.

* Ova "haška epizoda" ima i svoj nastavak?

- Mojima kod kuće sam saopštio da je verovatno to kraj moje vojničke karijere. Međutim, ispostavilo se da su mi dali "drugu šansu". Naime, dobio sam poziv da se zbog navodnih ratnih zločina javim u Bajinu Baštu gde me je, na iznenađenje, čekala Nataša Kandić sa svojim timom. Ovog puta hteli su da okrivim Momčila Perišića, jer sam kao komandant Graničnog bataljona prema BiH od 1992. do 1994, kako su rekli, morao da znam da je prebacivao trupe u Bosnu. I njoj sam rekao da baš ništa ne znam, a i ona mi je rekla kako sam bio dobar oficir i džentlmen i da bi trebalo da to znam. Kada sam postao načelnik Generalštaba, usledila je tužba da sam u ratu organizovao zločine protiv civila.

NAJLEPŠA USPOMENA * Čega se s najvećim ponosom sećate iz karijere? - Ne znam da li se to zove ponos, ali 24, 25. i 26. marta 1999. godine, kada je naređena mobilizacija brigade za rat, odziv je bio 100 odsto iz Raške, Pazara, Kraljeva, Vrnjačke Banje, Aleksandrovca... Niko se nije odazvao jer voli rat. Svi su došli - zbog svetog Kosova.

* Na Kosovu ste komandovali brigadom raspoređenom u "kotlu" Drenice?

- Sa jedne strane planina Čičavica, sa druge Drenica, a s treće Beriša. Samo u opštinama Glogovac, Srbica i Klina je 138 naseljenih mesta, a u 76 sela stanovništvo je bilo potpuno naoružano i svi odreda su bili - protiv nas. Prvo sam naredio popis na prostoru Drenice i, sećam se, u Srbici smo imali 7.500 civila, u Glogovcu 6.000, a svakog dana se na nas otvarala vatra iz šume. Kada pohvatamo teroriste, oni već skinuli uniformu i, kao, šetali po šumi...

* Koliko terorista ste tada pritvorili?

- Oko 1.000 do kraja rata, i svi su predavani policiji, svi osuđeni i premešteni u Niš. Do sredine agresije oni su imali zaliha, jer su se spremali za rat. Kad su ogladneli, pred moj štab počele su da se slivaju kolone njihovih predstavnika da traže pomoć. E, onda smo ih hranili, a desi se da iz reda za hranu izađe terorista i pripuca na vojnike. Događalo se da kod žene kojoj smo dali sledovanje, u kolicima sa travom nađemo protivtenkovsku minu. Sećam se da je jednom iz sela iz kog je pucano na vojsku stigao poziv našem lekaru da porodi ženu jer ima komplikacije. Porođaj je protekao bez problema, nazdravismo za dete, a onda, posle nekoliko dana - oni ponovo pripucaše na nas.


* Ima li nečega što niste uradili a hteli ste da uradite?

- Vraćam se na vaše zapažanje da sam bio spokojan kada sam odlazio. Znam tačno kako će Vojska Srbije izgledati za pet godina i znam da će srpski pešadinac ili artiljerac biti opremljen kao i onaj, recimo, u Nemačkoj. Bilo je jedno obraćanje predsednika iz naše kasarne u Pančevu i tu je sve rečeno. Neko će mi možda zameriti zbog ovih reči, ali ništa to ne bi bilo tako da Aleksandar Vučić nije prvo bio ministar, pa premijer, pa sad predsednik. Ceo život se vodim principom "Krivo sedi, a pravo govori". Ne bismo mi danas govorili o borbi na Kosovu i o Košarama i Paštriku da nije njega. Pričali bismo ko zna o čemu. Ne bi danas oficir pred svetom i pred porodicom opet išao u uniformi ponosan što je odabrao taj poziv.


PROČITAJTE JOŠ:
U SLAVU KOSOVSKIM JUNACIMA: Vidovdan obeležen u Gračanici i na Gazimestanu

* Na kraju, kakva će nam biti armija za pet godina?

- Bolja nego nekada, jer je sada samosvesnija. Znam i koja tehnika je došla, a koja je ugovorena, i imate moju reč, sem ovih aviona i helikoptera za koje svi znaju, još mnogo toga je zamišljeno.