I danas traju prepirke i osporavanja u vezi sa Vojnotehničkim sporazumom, mada je on zaustavio agresiju na SRJ i doneo mir našim građanima. „Svi oni koji se junače i tvrde da je to trebalo odbaciti, a ne postavljaju pitanje šta bi nam se desilo nakon toga, nisu u pravu. Zahvaljujući snagama odbrane SRJ, uspeli smo da se izborimo za Rezoluciju SB 1244, na koju se danas jedino pozivamo radi očuvanja Kosova i Metohije kao sastavnog dela Srbije“, kaže za „Pečat“ general armije Dragoljub Ojdanić.

U blizini Kumanova, u bazi NATO-a, 9. juna 1999. godine potpisan je Vojnotehnički sporazum čijom primenom je prestao rat, a na prostor Kosova i Metohije, u narednih 11 dana, razmeštene međunarodne bezbednosne snage pod okriljem Ujedinjenih nacija. Sa naše strane, u ime tadašnje SR Jugoslavije, sporazum je potpisao general-pukovnik Svetozar Marjanović, zamenik načelnika Štaba Vrhovne komande, a u ime Republike Srbije policijski general prof. dr Obrad Stevanović. Vojnotehnički sporazum se može oceniti samo u svetlu još dva dokumenta s kojima je tesno povezan ‒ Sporazuma Ahtisari‒Černomirdin–Milošević i Rezolucije Saveta bezbednosti UN broj 1244.

O tome kako su tekli pregovori, i kakvo značenje ima Vojnotehnički sporazum, razgovarali smo s generalom armije mr Dragoljubom Ojdanićem, koji je u to vreme bio načelnik Štaba Vrhovne komande, i trojicom učesnika pregovora: general-pukovnikom prof. dr Brankom Krgom, tadašnjim načelnikom Obaveštajne uprave VJ, policijskim general-potpukovnikom Obradom Stevanovićem, tada pomoćnikom ministra unutrašnjih poslova RS, i general-potpukovnikom Ljubomirom Draganjcem, načelnikom Operativno-pozadinske uprave GŠ VJ.

DOKUMENT AHTISARI–ČERNOMIRDIN

Da bi sve u vezi sa Vojnotehničkim sporazumom bilo jasnije, general Dragoljub Ojdanić je insistirao na dokumentu koji su prethodno u Beograd doneli Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin: „Odluka o zajedničkom mirovnom predlogu doneta je 2. juna oko podne. Govoreći o nastajanju tog, kako ga je Ahtisari cinično nazvao ’papira’ koji je ’nastao posle dužeg, i povremeno neugodnog natezanja’, on je izložio sadržaj tog, opet ga slobodno nazivam, ultimatuma – Plana za postizanje prekida bombardovanja i postizanje mira.

„Pomenuti plan je sadržao: (1) Neodložan i verifikovan prestanak nasilja i represije. (2) Verifikovano povlačenje sa Kosova svih vojnih, policijskih i poluvojnih snaga u ubrzanom tempu. (3) Razmeštanje na Kosovu efikasnih međunarodnih i bezbednosnih snaga pod okriljem UN. (4) NATO mora da ima značajan udeo u međunarodnim bezbednosnim snagama, koje moraju biti pod jedinstvenom komandom i kontrolom i koje moraju imati ovlašćenje da mogu osigurati bezbedno okruženje za sve građane Kosmeta i da obezbede povratak svih razmeštenih lica i izbeglica. (5) Uspostavljanje privremene uprave na Kosovu, tako da ono ima značaju autonomiju u SRJ. (6) Posle povlačenja mogao bi se dozvoliti povratak nekim licima iz Jugoslavije i Srbije radi obavljanja poslova na održavanju veze, obeležavanju i čišćenju minskih polja, čuvanju nacionalnih spomenika i kontrole najvažnijih graničnih prelaza. (7) Povratak izbeglica i razmeštenih lica pod nadzorom glavnog komesara UN za izbeglice i dolazak humanitarnih organizacija na Kosovo. (8) Politički proces u cilju stvaranja privremenog sistema, koji je bio baziran na Rambujeu i kojim se uzima u obzir suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije i susednih zemalja. (9) Obnova i stabilizacija kriznog područja, u šta spada i stvaranje Pakta za stabilizaciju jugoistočne Evrope. (10) Usvajanjem ovih principa i pravljenjem brzog i preciznog rasporeda povlačenja i verifikovanjem početka povlačenja obustavljaju se sva oružana dejstva. Hitno mora da se napravi vojnotehnički sporazum koji reguliše ta pitanja“, kazao je Ojdanić i nastavio:

Pročitajte još - KUMANOVSKI SPORAZUM: Misterija zauvek ostala u šatoru

Trećem sastanku sastanku Ahtisari–Holbruk–Milošević sam prisustvovao. Zbog saznanja šta nam je sve ultimatumom postavljeno, na sastanak sam otišao tužan. O ponuđenom nismo imali pravo da diskutujemo ili bilo šta predlažemo, već da prihvatimo ili ne prihvatimo. Ako ne prihvatimo, nastavlja se bombardovanje kada će, kako nam ljutito reče Ahtisari, ’Beograd biti ravan ko ovaj sto’, pri čemu je ljutito šakom udario po stolu.“

PRITISAK INTENZIVNIM BOMBARDOVANjEM

Govoreći o tom sastanku (3. juna), koji je trajao svega 25 minuta (od 13 do 13.25), predsednik Milošević je saopštio: „Savezna vlada i Skupština prihvatile su mirovnu ponudu koju ste doneli“, i dodao da sporazum garantuje jedinstvo Jugoslavije i početak mirovnog procesa koji je značajan ne samo za Jugoslaviju već i za čitav region i Evropu.
Na tome se sastanak i završio. Posmatrajući učesnike skupa, Ahtisari konstatuje da „neki jugoslovenski generali nisu mogli da sakriju svoje razočaranje i potrešenost“, što je tačno, a ja bih dodao još: i ruski general Ivašov, koji je svoje emocije iskazao suzama, ističe general Ojdanić.

Posle odlaska dvojice pregovarača sa međunarodnim mandatom, NATO je intenzivirao bombardovanje, vršeći i na taj način pritisak na državni i vojni vrh SR Jugoslavije.

I onda se formira tim za pregovore sa predstavnicima međunarodnih snaga. Kako je izgledao put do Đeneral Jankovića, malenog mesta na prostoru Kosmeta prema Makedoniji, priseća se general-potpukovnik Ljubomir Draganjac.

„Noć, nigde nikoga ne vidiš. Porušeni mostovi. Deprimirajući utisak. Nije bilo jednostavno putovati preko Kosmeta. Blizu Đeneral Jankovića videli smo naše snage. Nešto se desilo. Tek sutradan saznajemo da su teroristi na sat pre našeg dolaska ubile jednog našeg oficira. Čekali smo da sa makedonske strane stigne inostrana delegacija za pregovore, ali saznajemo da se, i pored naših garancija, plaše za sopstvenu bezbednost. Ubrzo od naših dobijamo naređenje da odemo na granični prelaz i pređemo na makedonsku stranu".

„Nismo imali predstavu šta nas čeka. Iza granice motel, na 150 do 200 metara od puta. U životu nisam video toliko novinara, kamermana i foto-reportera. Bilo ih je, koliko mi se čini, oko 2.000. Kada smo naišli, sve se sjatilo prema nama. Ulazimo unutra, u prvom redu nas je bilo pet do šest. Meni kažu da ću biti oficir za vezu. Dugo smo čekali. Tamo hrane, pića, toliko natrpano kao da nisu u pitanju pregovori. Čekali smo. Posle dvadesetak minuta dolazi general Majk Džekson, pozdravlja nas, otvara sastanak, drži uvodno slovo. Rekao je da on u svojoj karijeri nije imao prilike da se susretne sa tako kvalitetnim dokumentom kao što je tekst sporazuma. Prema njegovim rečima, ne treba da mu se menjaju ni tačka ni zarez. A mi smo odmah uočili, čim nam je uručen predlog teksta, da i te kako ima odrednica o kojima treba voditi pregovore. Na primer, još ratujemo sa NATO-om, a treba da potpišemo dokument s njima“, napominje general-potpukovnik Ljubomir Draganjac.

Ali nije to jedino što je pokušao da nametne general Džekson. Policijski general Obrad Stevanović dodaje: „General Džekson je tako prošao pored nas i rekao: ’Izvinite, samo da vam kažem, ja sam upravo obavio razgovor sa Vašingtonom i imam pouzdanu informaciju da je Milošević prihvatio ovaj dokument, tako da vas molim da to imate u vidu i da ne odugovlačimo previše, jer to ne bi bilo u vašem interesu.’ General Blagoje Kovačević pokazao je diplomatsku i vojničku sposobnost. On je veoma učtivo rekao: ’Gospodine generale, ako je naš predsednik ovaj dokument prihvatio, nema problema da ga i mi prihvatimo. Ali mi bismo morali da se, putem telefona, prethodno čujemo s njim.’ I naravno, odmah je postalo jasno da je Džekson primenio trik koji se u teoriji naziva ’korišćenje lažnih podataka’, ’pretnja težim posledicama’ i ’pritisak kratkog vremena’.

NAŠE „CRVENE LINIJE“

Dok nam je gospođa Mira prevodila tekst, bilo je jasno da je to za nas neprihvatljivo. U prvom stavu reč NATO spomenuta je pet puta, a u drugom stavu navedena su sva pitanja o kojima treba da se postigne dogovor, među kojima su bila i pitanja izvan delokruga, to jest nadležnosti vojske i policije, kao što su pitanja pravosuđa ili spoljnih poslova. Smatrali smo da su predmet pregovora samo vojno-policijska pitanja, a ne ona iz domena civilnog sektora.

„Insistirali smo na tome da sporazum ne bude zaključen sa NATO-om, već sa međunarodnim bezbednosnim snagama pod okriljem Ujedinjenih nacija. Nismo želeli ni da snage NATO-a dođu na Kosmet, već da to budu međunarodne bezbednosne snage. Insistirali smo da se na Kosmet rasporede Međunarodne bezbednosne snage pod okriljem UN, a ne NATO snage. Zahtevali smo da predmet ovog sporazuma ne bude ništa drugo što je izvan vojno-policijskih pitanja. Onda su proglasili pauzu, da bi njihovi stručnjaci pripremili sledeću verziju teksta. Mi smo se za to vreme bavili tehničkim pitanjima: širinom kopnene i vazdušne zone bezbednosti, trajanjem povlačenja i ulaženjem njihovih snaga, pitanjima kontrole granice, koje snage mogu da se vrate na Kosovo i Metohiju i tako dalje. Istakli smo i zahtev da posle povlačenja vojske i policije na Kosmetu ostanu lokalne policijske snage…

„Naša delegacija je smatrala da kafana nije pogodno mesto za pregovore oko takvog geopolitičkog pitanja i predložili da se to promeni. Džekson je ponudio da to mesto bude njihova baza u blizini Kumanova. Za nas je to bilo prihvatljivo, jer smo imali čist put do mesta pregovora. Odmah smo zaključili da ne bi trebalo da putujemo u Prištinu, nego da za smeštaj delegacije pronađemo neko mesto na jugu centralne Srbije. Za te potrebe Vojska je pripremila jedan objekat u Vranjskoj Banji, iz kojeg smo svakodnevno odlazili na nastavke pregovora u NATO bazu koja se nalazila na lokaciji starog aerodroma u blizini Kumanova“, napominje Stevanović.

„Tada se nije radilo o pregovorima sa NATO-om već sa međunarodnim bezbednosnim snagama – KFOR-om. Druga, veoma bitna činjenica jeste da nije vojska odlučivala o ovim pregovorima. Dokument Ahtisari–Černomirdin prihvatili su Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Savezne Republike Jugoslavije. Prema tome, ako se, u konačnom, pokaže da je to bio dobar potez, zasluga pripada političarima u pomenute dve institucije. I obrnuto, naravno. S obzirom na karakter i sadržaj pregovora, u sastavu naše delegacije bili su predstavnici vidova, rodova i službi naše vojske, zatim, predstavnici MUP-a Republike Srbije i SRJ i jedan predstavnik Saveznog ministarstva za spoljne poslove. U svakom slučaju, bilo je dovoljno naših predstavnika različitog profila“, naglašava general-pukovnik Branko Krga.

Pročitajte još - 20 GODINA KUMANOVSKOG SPORAZUMA: Izmilelo 400 netaknutih tenkova VJ, u Alijansi - šok!
Na pitanje da li su članovi naše delegacije pre polaska na put imali „crvene linije“, to jest dokle su smeli da pregovaraju, general Krga odgovara: „Normalno je da smo imali pripreme za te složene pregovore, a ’crvene linije’ su jednim delom bile definisane u dokumentu Ahtisari–Černomirdin, a drugim delom bile su opredeljivane u toku pregovora o pojedinim pitanjima. Tačno je da smo u toku dolaska na pregovore dobili prvi nacrt sporazuma. Odmah smo shvatili da u njemu ima dosta pitanja koja treba raspraviti i, po mogućnosti, poboljšati. Na tome smo i insistirali.“

SUPROTSTAVLjENE PREGOVARAČKE STRATEGIJE

Kako je doživeo „prijem“ u Kumanovu i kako su se ponašali generali NATO-a, general Krga kaže: „Pored generala NATO-a, tamo su se nalazili i predstavnici nekih drugih zemalja. Sećam se jednog generala iz Finske, koji se prema nama postavio veoma korektno. I drugi su imali profesionalno odgovoran i korektan odnos prema nama, kao kolegama sa kojima je trebalo usaglasiti Vojnotehnički sporazum.“

„Ne može se reći da je odnos druge strane u pregovorima bio previše srdačan, ali se ne može reći ni da je bio grub ili brutalan. Mi smo nastupili u pregovorima strategijom koja bi se mogla nazvati kompromisnom, a oni su nastupili strategijom sa pozicije sile, uz korišćenje pregovaračkih trikova. Recimo, pretili su eskalacijom sukoba, u stilu, ako ovo ne potpišete, ne znamo šta će vam se desiti“, priseća se Obrad Stevanović i nastavlja: „U pregovorima je s naše strane sedelo nekoliko članova delegacije, a s druge strane stola zvaničnici u pregovorima i iza njih najmanje pedeset oficira. Reč je, verovatno, o komandantima jedinica koji su, posle stvaranja uslova i potpisivanja odgovarajućih dokumenata, imali zadatak da uvedu jedinice kojima komanduju na prostor Kosova i Metohije. Izgledalo je to, da se malo našalim, kao minipozorište“, opisuje Stevanović.

AMERIČKI „KORENI“

Na pitanje da li je trebalo prihvatiti dokument koji su predsedniku Miloševiću ponudili Ahtisari i Černomirdin, odnosno Vojnotehnički sporazum, general Ojdanić odgovara: „Svi oni koji se junače i tvrde da je to trebalo odbaciti, a ne postavljaju pitanje šta bi nam se desilo nakon toga, nisu u pravu. Da li je iko mogao pomisliti da smo u stanju da pobedimo najveću svetsku silu, kao što je NATO pod okriljem SAD. Zahvaljujući snagama odbrane SRJ, uspeli smo da se izborimo za Rezoluciju SB 1244. Mene i sve časne branitelje otadžbine bolelo je to što su neki naši ljudi povlačenje VJ i snaga MUP-a proglasili kapitulacijom. Sve je to učinjeno prema Rezoluciji 1244 SB UN, na koju se danas jedino pozivamo radi očuvanja Kosova i Metohije kao sastavnog dela Srbije.“

Kako su tekli pregovori i kako je održavana veza između Beograda i pregovaračkog tima ispričao je general Ojdanić.

Pročitajte još - Vulin: Kumanovski sporazum je prekinuo rat ali nije doneo mir

„Osnovni problem bio je u tome što su ponuđeni nacrti Vojnotehničkog sporazuma (VTS) sadržavali odredbe koje su političke prirode i nemaju veze sa dokumentom koji se zahteva tačkom 10 ponude koju su dali Ahtisari i Černomirdin. Većina njih je u nadležnosti SB UN. Jednostavno, htelo se da na mala vrata u VTS uđu neke stvari od kojih bismo imali velike posledice da ih na vreme nismo uočili, i grčevitom borbom odbacili. Sve vreme tim je bio na vezi sa predsednikom Miloševićem (kad god je bila potreba) i sa mnom. Posredstvom ambasadora Vujovića vezu je održavao predsednik, a instrukcije je davao ministar za spoljne poslove Živadin Jovanović. Predsednik ništa nije hteo da prepusti slučaju. Tim je, shodno dobijenim instrukcijama, već na startu imao 18 primedbi.

„Kada sam, posle oktobarskih promena, razgovarao sa jednim od istaknutih aktivista tih promena i kad je počeo da mi priča bajke, ubeđen da je u pravu, kako će se brzo rešiti sva sporna pitanja vezana za KiM, pripitao sam ga da li on zna šta piše u američkom planu ’Koreni’? Odgovorio je ‒ ne! Potom sam mu parafrazirao sadržaj tog dokumenta: stvaranje republike Kosovo, odvajanje Crne Gore i time Srbiji sprečavanje izlaska na more, kao i odvajanje Vojvodine, čime će se Srbija lišiti glavne žitnice i učiniti malom i beznačajnom zemljom“, navodi Ojdanić.

USPESI NAŠE STRANE

Ono što je na početku Džekson opisao kao dogovoreno i idealno, već prvog dana je palo u vodu, ali druga verzija, neverovatno, za nas je o tri ključna pitanja bila prihvatljivija. U naslovu su definisane ugovorne strane. S jedne strane su Vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije. Dakle, dva subjekta na jednoj strani, a na drugoj strani Međunarodne bezbednosne snage pod okriljem UN, a ne NATO snage, ukazuje general Obrad Stevanović.

Uspeli smo da međunarodne snage prve uđu na Kosmet, da ih naše snage sačekaju na određenim pozicijama, da im ukažu na kritične tačke bezbednosti i da se, vojnički rečeno, izvrši svojevrsna primopredaja dužnosti. U nekim medijima se spekulisalo da smo mi napustili Kosmet, a onda su oni došli kada im je palo na pamet. Po svaku cenu nastojali smo da izbegnemo bezbednosni vakuum, jer bi terorističke snage mogle da počine nove zločine nad Srbima. Oni su imali dva razloga da se ulazak sprovedi što pre. Prvo, da mi odemo što dalje, jer su smatrali da smo mi zli momci, a Albanci ‒ dobri momci. Drugo, Albanci su vršili na njih pritisak da mi što pre odemo, da bi oni preuzeli vlast.

Vojnotehničkim sporazumom međunarodne bezbednosne snage prihvatile su svu odgovornost za bezbednosno okruženje na Kosovu i Metohiji, garantujući svim građanima bezbedan život, podvlači Stevanović.

„U prvobitnom planu kopnena zona bezbednosti bila je predviđena u širini od 25 km, a vazdušna ‒ 50 kilometara. Tokom pregovora uspeli smo da Kopnena zona bezbednosti bude pet, a vazdušna ‒ 25 kilometara. Vojnotehnički sporazum bio je dokument tehničko-sprovodbenog karaktera. Radili smo naporno. Ostajali smo i celu noć pripremajući se za predstojeće razgovore, pa smo odlazili u automobile da se malo odmorimo. Čekanje je najduže trajalo. Oko jedne reči vodila se rasprava i do dva sata. Jedan američki general je stalno zvao Nebojšu Vujovića, pomoćnika ministra inostranih poslova SRJ. Ponekad su njihovi razgovori remetili tok pregovora. Reagovao je general Svetozar Marjanović, koji je odbrusio tom generalu otkud mu pravo da, mimo dozvole šefa tima, razgovara sa članom naše delegacije, a da nije tražio dozvolu. General nije izustio ni reč. Rastom sićušan, posle je bio manji od makovog zrna“, seća se general Draganjac.

NAJVAŽNIJI BIO PRESTANAK BOMBARDOVANjA

Naše državno rukovodstvo zahtevalo je da početkom pregovora stane bombardovanje, kako bi se pregovaralo u miru, a NATO je bombardovao Srbiju da bi to bio pritisak za brže prihvatanje sporazuma. Našli smo se na pola puta. U sporazumu se kaže – kada se zaključe pregovori i donese rezolucija Saveta bezbednosti UN i otpočne prvo povlačenje, obustaviće se dalje bombardovanje…


Na pitanje da li je bilo pritisaka na naš pregovarački tim, general Krga odgovara: „Nije bilo klasičnih pritisaka na našu delegaciju. Ali bilo je ’ubeđivanja’ o raznim pitanjima, što je i normalno u ovakvoj vrsti pregovora.“

Kako ocenjuje Vojnotehnički sporazum iz sadašnje perspektive, general Krga je dočarao sledećim rečima: „I tada i sada je jasno da bi bilo bolje da nije moralo da dođe do tog Vojnotehničkog sporazuma. Svi smo se mi nalazili u protivrečnom položaju. S jedne strane, svako normalan je želeo da se taj nepotrebni i besmisleni rat završi što pre i da prestane stradanje ljudi i razaranje zemlje. S druge strane, bili smo veoma zabrinuti što je državno rukovodstvo prihvatilo da se naša vojska i policija povuku sa Kosova i Metohije, jer smo znali koje to posledice može da ima. Nažalost, ta naša zabrinutost se pokazala kao opravdana. Vidimo da ima dosta kritičara tog sporazuma, pri čemu se najčešće zapostavljaju uslovi u kojima se zemlja tada nalazila, a gotovo niko ne pominje alternativu – šta je drugo tada moglo da se uradi. Ima onih koji smatraju da je trebalo izdržati još neko vreme, jer bi NATO, navodno, odustao od borbenih dejstava. Za ovakvu tvrdnju, međutim, nije bilo nikakve garancije. Setimo se samo Avganistana, Iraka, Sirije…“

I general Stevanović ima sličan pogled na Vojnotehnički sporazum: „Najvažniji rezultat pregovara je da je prestalo bombardovanje. Zaustavljena su ljudska stradanja i materijalna razaranja. Alternativa za pregovore i Kumanovski sporazum bio je nastavak rata sa neprocenjivo teškim posledicama. Zamislite samo da su srušili beogradske mostove! Obaveštajne službe su prenosile mogućnosti da se NATO može opredeliti i za bombardovanje TE u Obrenovcu, pa čak i nuklearnih postrojenja u Vinči.“


Mnogi i danas spominju da je trebalo vratiti naše vojno-policijske snage na Kosovo i Metohiju. Taj broj naoružanih ljudi, zavisno od shvatanja, kreće se od 999 do 1.999 pripadnika vojske i policije.
„Taj broj je određen dokumentom Ahtisari‒Čertnomirdin. U njemu se navodi da će se vratiti na stotine, a ne na hiljade pripadnika vojske i policije. To znači da je bilo moguće uputiti do 2.000 pripadnika, dakle ‒ 1.999. Ali to nije jedini terminološki podatak koji tumačimo na našu štetu. Na primer, nije agresija trajala 78 nego 79 dana.

„Međunarodne bezbednosne snage nisu obezbedile celokupnom stanovništvu na Kosovu i Metohiji pravo na bezbedan život. Nisu zaštitili granicu prema Albaniji, nisu razoružali i demilitarizovali OVK, nisu sprečili prelivanje terorizma sa KiM u Makedoniju i u centralni deo Srbije. Minulih godina pogrešno se tumačio, pa i marginalizovao sporazum. On je, međutim, još uvek pravni osnov za očuvanje KiM i opstanak Srba na Kosmetu. Obrazloženje je da međunarodno pravo ne postoji i da ono velikima nije potrebno. Ono treba samo malim zemljama, kao što smo mi. Jedino možemo da se prihvatimo međunarodnog prava. Ima još jedan važan papir, a to je Završni dokument iz Helsinkija prema kome se granice u Evropi ne mogu menjati. Ne zaboravimo da se SRJ garantuje suverenitet i teritorijalni integritet na Kosovu i Metohiji. A Srbija je pravni sledbenik SRJ. Ima onih koji pričaju da Rezolucija br. 1244 ne važi. Na taj način oni deluju protiv interesa Srbije, prihvataju svu odgovornost za posledice NATO agresije na sebe i više pomažu protivniku nego Srbiji. Ako je sve tako, ako je sve na njihovoj strani, što se borimo?! Ako je Kosovo i Metohija njihovo, zašto traže da ga priznamo“, rekao je Stevanović.

Zanimljivo je da su procene našeg tima bile da će pregovori potrajati još nekoliko dana. Tog 9. juna iz Kumanova je negde oko 22.30 časova javljeno da je druga strana prihvatila poslednje naše zahteve. U konačnom tekstu Vojnotehničkog sporazuma mnogo toga je promenjeno u korist SRJ, odnosno Srbije.

Umesto ranijih pet puta (u ponuđenom dokumentu u Rambujeu NATO se spominje čak 60 puta) samo u prvom stavu nacrta sporazuma, u konačnom dokumentu NATO se spominje samo jednom i to u kontekstu kada će zaustaviti bombardovanje Srbije (SRJ).

Vojnotehnički sporazum je bio osnova za donošenje Rezolucije 1244, koja je usvojena već sledećeg dana. I kako govore članovi pregovaračkog tima, pri povratku iz Kumanova u Beograd, videli su da je svima laknulo. Videli su mnoga ozarena lica.

VTS NIJE DOKUMENT O OKUPACIJI

Kada je potpisan Kumanovski sporazum bilo je medija koji su smatrali da je time prihvaćena okupacija. Međutim, Vojnotehnički sporazum nije akt kojim se priznaje kapitulacija i okupacija, zbog toga što:

* Nije formalno zaključen sa NATO-om kao agresorom već sa međunarodnim bezbednosnim snagama pod okriljem UN (KFOR);

* Nije potpisan posle vojne okupacije ili pobede niti pod ultimatumom NATO-a već posle pregovorima postignutog sporazuma s međunarodnim bezbednosnim snagama pod okriljem UN;

* Njime ni teritorija, ni ljudstvo ni oprema nisu formalno predati neprijateljskoj državi, vojsci ili paravojnoj organizaciji;

* Njime na Kosovu i Metohiji formalno nije uspostavljena vlast neprijateljske vojske već vlast organizacija pod okriljem UN;

* Što su odluku o pristupanju pregovorima doneli nadležni državni organi (Savezna vlada i Narodna skupština RS), prihvatajući dokument „Ahtisari–Černomirdin“ i kasnije prihvatajući Vojnotehnički sporazum i Rezoluciju UN broj 1244, kao mirovne dokumente kojima je okončana NATO agresija na SRJ;

* Snage KFOR-a Vlada RS nikad nije smatrala okupacionim već prijateljskim i saradničkim međunarodnim bezbednosnim snagama na teritoriji RS.


(Pečat)